Žena

302 ЖЕНА

· — И то је све што нам признајете2

— Признајем вам, да треба да се укину све законске разлике, које су на штету женскиња. Зашто да оне не могу да буду саме старатељке своме детету, зашто да не могу да буду у извесним приликама сведоци и т.дД. и т.дД. Али једно вам не признајем, госпођо. Не признајем, да имате право онде, где смо се сударили на почетку нашега говора.

— То јест, господине, ви хоћете да вам увек ми љуљамо и ношамо децу. Во вјеки, вјеков.

— Амин, госпођо! Можете назвати ону крајњу мету, ако хоћете, љуљати и ношати децу, мени је свеједно. Али ја мислим: — Ма колико да се развије човечанство, ма колико да жена изађе из своје потчињености, ма како да се промене данашњи друштвени морал, жени је одредила природа извесан круг. Она мора тежити да трошири тај круг, далеко да га троштри, али никада да га натусти. Нека гласа с нама успоред, нека помогне стварати бољу, савршенију државу, нека је пред законом потпуно равноправна, нека буде, ако је способна за то, ипосланик и начелник и професор универзитета и министар и председник републике: _али она треба увек да ноша своје дете и увек да буде цвет и појезија живота нашег. У тој појезији налазиће и своју појезију. Јесте, госпођо, ви у вашем покрету не треба никад да заборавите, да оно што је одредила природа женки у породици славуја, и женки у породици мајмуна, то је одредила и женки у породици човека. Жена треба увек да буде и остане љуба и мати, као што човек треба да остане муж и отац. Дабогме, ни једно ни друго не треба да буду само то, јер ми живимо у друштву. Жена своју улогу љубе и матере може да окити чаром праве појезије; може да је испуни златним срцем и може да је озари великим умом: али она увек треба да остане жена, као што човек увек треба да остане човек и да заједно стварају целину.

— То су све лепе речи, господине мој, али су само речи.

ава нанеиамњивас а љииаваза<--

ан ао о а

сњић