Žena

624 “~ ЛЕНА

« ) Моји ђаци. | Огледало куће.

Јован Удицки Ср. Митровица. „Не стоји кућа на земљи, него на жени“. Срп. нар. пословица.

Како је у којој кући, сведок је дете. Оно је огледало куће; оно казује, колико вреди мати његова као домаћица у кући.

Било је то првих дана школских.

Свако је дете нашло себи пара и само чека на реч „полазите“. У који пар да изрекнем ту реч, чух тихо јецање. Између последњег и предпоследњег реда опазим малога Радована, како горко јеца. Када сам му се приближио, кроз плач ми се потужио:

= Нико неће да буде мој пар...

Жао ми је било овога детета. Заиста по спољашности својој био је одвратан. Коса дуга и чупава, уши прљаве, врат и лице неопрани, хаљине исцепане, а ноге окореле од прљавштине. Посумњао сам, можда га се деца и боје, јер је управо и изгледао као страшило. Но у колико би ова сумња отпала, у толико сам уверен био, да га деца хотимице избегавају, што је прљав и неуредан.

Између предњих редова опазио сам, како се крије мали Вукашин Дабић, који такођер није имао пара, а што ја ближе њему, он даље од мене, само да би заварао траг о себи.

— Вукашине, буди Радованов пар!

— Молим, он не иде самном у исти сокак...

— Ти ћеш бити његов пар до вашег сокака!

Вукашин му приђе с очитим незадовољством. Није дуго трајало, Вукашин поче у глас да плаче.

Видео сам шта је. Неправо му је било, да баш он од толике деце мора да буде Радованов пар.

= Срам те било! Иди сам, а ја ћу с Радованом, — морадох овај поступак узети, да Радована од школе не одбијем. Вукашина сам осрамотио иако сам га у ствари добро разумео, те му човек не би могао ни замерити. Стало ми је особито до тога,

да се у школи један од другога не поносе, него да

#