Žena

694 ЊЕНА

Кад су дошли еватови, њу су облачили у једној малој комори из авлије. Једна њена другарица викпу у један мах: Ено девер и младожења! Подиже главу и спави кров провор два младића. Један леп, други ружан. У онај мах дође јој у главу грешна мисао: Боже, да хоће бпти младожења онај лепи. И запста је бпо онај лепи. И живела је с љим као грлица. Да га је, као што каже, сто година бпрала, не би нашла бољега.

Но куда сам се део! То иде у лутрију, а овде је реч о избору. Сигурно је, да није тешко преварити се у рачуну. Али је исто тако спгурно, да се често онај који бира, превари у самоме себи. Мисли да ће лако поднети неке пзвесне неприлике н. пр. сиротпњу, а после види да не може. Преварпмо се дакле у себи, не познајемо дакле себе, а како ћемо да упознамо — друге2

Кад сам се већ дао у причање, да пспричам пстпнит случај, о коме сам већ негде говорио. Једна богата ратарска девојка преварила се у себи, уско чила за спромашна момка, па га онда упропастила.

Они су се упознали у колу. Он је њојзи казао: Ала, Милева, пграш баш као вила“, а она је после казала њему: „И ти пграш као вилан“.

Кад су други пут играли, повија се она за њим као да су срашћени, и каже: „Ама смо нас двоје баш прилика у колу“, „А вар ми не би ионаче приличили једно с другим 2“ пита је. Она га само гурну, па тек доцније каже: „Иди врагу“. То му је непрестано ишло по глави, допала му се. Други пут нађе је на рогљу и пита је: „Кажи ми право, Милева, шта би ти рекла, да те ја запросим у твог бабер“ „Рекла бих“, каже она, „да се оканеш луда посла, он ме не би дао за тебе.“ „Али кад би ти хтела, ја не бих пштао, хоће ли он, но бих те уграбио“. „Е, гле сад“, каже она, „баш сп тп момак да ме уграбиш:; иш не прашиј“ „А ко за што мислиш да ја не бих био кадар, да те одвучем2“, пита је. „Зар сам ја најгори2 Та, уграбпо бих те, да си сред царево војске, само кажи: Хоћу.“ „Ко хоће да граби девојку“, каже она, „не пита је, да ли хоће, него види то и сам. Леп си