Žena

ВЕНА 189

Зову Марка на јуначке зборе, Она вели: Та окај се море, Све ће лепо и без тебе проћи, Ако одеш, ко зна кад ћеш доћи.

А кад Мурат српску пропаст снов:о, Зову Марка на бој на Косово, Она му се око врата свила; Прса била, горке сузе лила, Русу главу на груди му скрила, Па завришта, што је могла ишта: Не одлази, не убиј ми наду, Зар ме можеш оставити младу, Зар се зато удах жалосница, Да поново будем удовица2!

Трпи Марко скоро без престанка, Господаои госпођа Иванка, јер и Марко, к'о и многа браћа, Кад куд нагне, лако се не враћа Мирно гледа сјај сунчева плама, Ал' подлегне кад га „бљесне“ тама. Страшан Марко грдосија јака, Кор удара на дванајст јунака, Па од дванајст двадест четир ствара, Голом руком медведе обара, Од Иванке први пут претрну, Стрепећ: гледа у земљицу црну.

Но госпођа још и више мога', Чак Маркова хрта брзонога, — С ким је Марко ловио јелене Научила да хвата мишеве... Све је живо по кући стегнула, Па и шарца коња упрегнула, Шарца коња ту без крила тицу Да јој меље белицу шеницу. Тужан шарац гледну господара, Марку врисну срце сред недара: Опрости ми и помози боже, Сад је доста, више се не може!...