Žena

ВЕНА 179

хлеба, и кад наиђе на њих горка јава живота, онда је под тим приликама слагање врло мучна ствар. Онда долази онај дим,о коме сам писао у прошлом чланку.

Тешко, врло тешко је очувати у браку оно што је стечено. Јер ко мисли да може после са женом како хоће, и која мисли кад је једаред већ освојила драгана да је тиме све свршено, брзо ће се преварити. И муж и жена морају се бринути да на своме домаћем олтару одржавају онај пламен, што су га једаред осетили у себи. Народи су на олтарима својих старих богова одржавали стално ватру, пламен, јер су сматрали, да ће и боговима бити криво и да ће се пореметити добра веза с њима ако им тај пламен стално не одржавају. И ми нашему богу служимо стално, истрајно, и држимо, да за то није доста једна служба и једна молитва. И жена је „богиња“ која тражи сталну ватру на њеном олтару, а и мушки „полубог“ не може да буде без сталних жртава.

Радо признајем, да је у овом питању тешко некога обучити. За песника, кажу, да треба да се роди. Може прочитати сва правила песништва, могу му бити познати сви узорни песници, могао је у томе имати најбоље учитеље, ако нема урођена дара, никада неће бити песник. Врло је мало што се од тога може научити. Исто важи и за васпитача. А на сваки начин је још понајтеже научити некога како ће да очува љубав. Та снага треба да излази из душе његове, та се наука врло мало може научити из књига. Има хиљаду жена и људи, који су умели то, а нису никада промишљали о томе. Њих је то научило срце њихово.

Хоћу да наведем само неколико примера. Коме није упало у очи, како се много лицкају наше девојке када улазе у друштво. Не може то бити и у браку, а најмање може бити тамо, где жена као домаћица и као мати има посла. Али зар вам није упало у очи, како многа и многа жена троши и после своје удаје големи новац на свилу и кадиву, а код куће можете је видети прљаву, масну са