Žena

288 РЕН А

4“

_ Једна добротворна задруга. (Приповетка).

Било је у омањој варошици у Банату.

Госпођица Мара, учитељица, била је на Ђурђев дан свечарица. После подне тога дана искупила се сва женска интелигенција код ње на ужину.

У маленом врту, где је било пуно ружа и другог цвећа, намештен је сто. По белом светлом чаршаву играју несташно још светлије зраке сунца, које крог дрвеће крче себи пута. Кад се на дрвећу тихо вањиха лишће, онда изгледа, да се оне зраке на чаршаву вијају и прескачу као несташни јарићи.

У прочељу седи госпођа попадија. То је већ нешто постарија жена и добра душа. Воли да учиним помогне, и о њој говоре у селу, да се трава радује кад на њу згави. Када су дошли на парохију није потрчала да се отима са председноковицом и другим жензма о први женски сто. Стане где нађе место и тако одстоји целу службу. Кад су жене виделе да се не отима и не тражи првенство, убрво почеше да излазе из столова и нуде јој прво место, али она се захваљује. Када се дели навора, стане у крај, чека да се изређају све жене и онда тек долави она. Пољуби свога попа у руку, као каквог светитеља п прими нафору. Она је добар дух попов; његов анђео хранитељ. Он је груб и осоран и вазда ГОТОВ да пстерује нека средњевековна права. Али се све може задобити на силу; само не првенство. То мора да дође вамо. Ко се год за то отимао и хтео на силу, није успео. Па када поп дође са народом у заваду, онда попадија са сузним очима говори женама: За бога, сестре, није истина да поп није човек. И он се наљути, па кад год и заборави. И онда жене њој за љ бав умирују своје мужеве. И сад је некако силом села у прочеље, јер је најстарија. Госпођица учитељица, још младо, весело чељаде казала јој је: Увело би се, да-ви нећете. да сте најстарији — ни по годинама, и онда би морала ја да се примим старешинства, а то тек нећете тражити.

_ До попадије је госпођа поштарка, она је пошту наследила од мужа и води је с великим разумевањем