Žena

290 ВЕНА

ђусобно утакмице. Где само мужеви могу иоле да се слажу, оне не кваре.

Сред овога друштва цветала су руже и мирисало цвеће, и окакутаху по столу светле сунчане зраке. Уз белу каву, сир и колаче ћаскале су. Па ипак је разговор сваки час застајао. На овом пролетном дану, кад се природа тако силно отима и буди, осећале су у души празнину. Као да су управ осетиле, да живот овај још нешто тражи од њих. Нешто, али шта 2

Госпођа поштарка као да је погодила. — Госпође, каже, све ми имамо код својих кућа можда исувише посла. Када мало оданемо, и састанемо се, не могу у свему да нас задовоље обични разговори. Наш друштвени живот је доста праван, нема важније тачке око које се креће. Људи имају своју политику, они када се састану, претресају важна питања, онп се боре како ће да'поправе јавно стање, да помогну напретку, учине какво добро. Ми смо искључене из политике. Ми немамо никаква права, као да се нас не тиче шта се збива и шта ће се збивати у држави. Али би и ми могле а и требале, да се удружимо и истакнемо себи јавну цел. Да гурамо напред колико можемо и да помажемо колико можемо. Та зашто и ми не би створиле у нашем месту женску добротворну вадругу, као толике друге наше сестре2

Ове су речи одушевљено прихваћене. Све су осећале да им нешто не достаје, само нису умеле да кажу шта. Биле ву као мало дете, које се све нешто мргоди, тек што се не заплаче, али ништа још не тражи, Тек кад му пруже чашу млека, дете га дохвати обема рукама п халапљиво пије. То му је требало... Да, да, створиће у свом скромном месту српску женску добротворну задругу. Све су говориле уједаред; свака је хтела да даде израза своме одушевљењу; и за мало почеше се грлити и љубити. Попадија је плакала.

Учитељу, којије у онај мах ушао на врата, изгледало је да су све пијане. И биле су пијане, само не од вина, него од одушевљења.

» » =