Žena

550 ВЕНА

У кући моје снаје појавила се болести брига. Средњи син, Муцика, поче да поболева од очију. Болест је била у очним живцима. Није могао да подноси светлост; осећао је као да га боду иглице, кад је видео пред собом пламенове.

Мати се сећала, да је патила од запалења очију, у времену кад ће да донесе Муцику на свет, па и нешто доцније. Има ли то везе са данашњом болешћу свога сина, не зна. Крајњи узрок боловања не могу да утврде ни лечници, тек болест је ту.

У оно доба био је Муцика на великој школи и учио права. Међу браћом је био најдаровитији и највреднији ђак. Мати је учинила све што је могла да га излечи, али није ишло. Болест се у први мах нешто поправила, али се убрзо погоршала. Чим је мало могао да чита, почео је двојином да учи, не би ли накнадио што је пропустио.

Сад су наступили црни дани. Требао је да проводи у мрачној соби, у миру, а прописали су му да се не раздражује. А он је био тужан, раздражен, јер је мислио на будућност.

Мати га је тешила. Лекари су му уливали наде, да ће оздравити, Он није у то веровао и поче већ да га обузима очајање. Да би га умирили, доводили су му старијег друга, који му је сваки дан по сат два, некад и више, предавао оне предмете, које је требао да учи. То га је мало подигло. Казали су му, да ће на тај начин положити и испите, па кад оздрави, моћи ће да доврши што је наумио. Али све то беше само обмањивање.

Дуцика је свршио права, отишао у чиновнике и оженио се. Чак је и Пубика свршио технику и постао инжинир. Ускоро ће бити и његови сватови.

Сирота мати се истрошила од бриге за Муциком. Лебдећи око њега и страхујући за његов очни вид, догодило се оно, што се обично у сличним приликама догађа. Она је осећала да он највише треба материнске љубави, и њена се љубав све јаче окреташе према њему. Родитељи увек највише воле ону децу, која су најнесрећнија. То је природни закон. Чисто бих рекао да и ту долази