Žena

КА ЈЕ ФЕА 681

Нод косовских осветника.

још у почетку ове године, па до објаве рата, непрестано ми је било у глави Косово. Врло често

сам мислила — морала да мислим — 0 њему.иИи не само ја, него сви моји у кући. је ли то био предосећај за ове светле, миле дане 2! — Не знам.

Тек није било дана, а да се није у нас споменуло Косово, речима или песмом. „Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни 2

Грешниче тешки тргни се, тресни

Ланцем о земљу, нек мине мрак,

Нек душман види, нек душман чује,

Да Срб још живи, да је јунак!“ певала сам с мојом децом и поћеркама и причала им о Косову, о српским јунацима, о српској слави и овом походу на „црно гробље, на оно тужно Косово поље“. А њихова би мала срца тада јаче куцала и радост и нада им се огледаше на лицу, у очима, и веселије би певали даље: „Онам" онамо“, „Сабљо моја“ и друге наше лепе српске песме.

Да, маштала сам с тим мојим малим светом о

овим светлим данима, али мишљах, да су они још далеко, да ће то бити још дуго, дуго, наш свеопшти лепи — сан... И сад ми то маштање изгледа, да је било врло, врло давно — тако је брзо све ово дошло: ова победа наших соколова, ова света слобода налиој браћм.

Слобода!!!.... Каквом је силом она одјекнула у срцу српских мученика, браће наше, чије смо муке осећали, али не и — подносили ..... Каквом су надом они

изгледали српске соколове, који су јездили „Онам' онамо, да виђу Призрен“, куд их је „старина мила“ оружана звала!... Каквим су нестрпљењем ослушкивали, кад ли ће грунути ти соколови, да „са развалина дворова царских, врагу“ подвикну: „С огњишта милог бјежи ми куго! Зајам ти морам враћати већ!..“ Каква је радост обузела њих, кад су угледали српску војску, која је ступајући на „црно гробље“, васкрсла стару славу Србинову,