Žena

5 КУМА 689

Миле сестре моје! Како силно сам вас у тај мах волела, поштовала, обожавала!

У Земуну смо стрепиле, идући лађи. Свима нам се видила забринутост на лицу: хоће ли пустити и наш пртљаг са рубљем2 А није шала: око 200 кгр. беше тежак. И кад је српска лађа пошла, страх исчезну, а наше одушевљење порасте још јаче.

„ја бих сад викнула, да се чује чак на Косово!“ — рекох прилазећи гђицама сапутницама.

— И ја! И ја! — рекоше оне у глас и све се засмејасмо слатко, срећно.

Кад ступисмо на српску обалу, брзо иђасмо „Црвеном Крсту“. (Капетан лађе — да не лутамо — одвео нас је тамо, а придружише нам се и некоја господа, која беху на лађи.) Ту остависмо новац и рубље, а понуде понесмо собом (грожђа, колача, сира, цигаретле, вина, ракије итд.) Идући болници, сретосмо спровод млађаног косовског осветника Ковачевића и наше расположење пређе у неку свечану збиљу, нему жалост, помешану са поносом. Боже, како може тако разно осећање да обузме човека у јепан исти мах! ја сам се тако чудно осећала. Узалуд се отимах од тога!... јединац... млад... „Колико ће јединаца младих погинути 2!“ — помислих. „А колико ли ће тај један ослободити — хиљада! — шапну нешто у мени. Колико ће из једне једине капи његове крви никнути живота! Помисли, кад их не буде више крвник клао, колико ће се намножити. Та, њихови очеви држе им посмртне говоре; та, њихове мајке неће да чују „Со свјатими у покој“, него „У бој, у бој!“, а ти их жалиш. Смешна је твоја жалост!“ – И ја признајем, да је смешна, ал не могу да се отмем од ње, ево, чак ни у болници, крај осветника косовских. Пролазим крај њих ћутке. Гледам првог до врата: не зна ништа за себе, непомичан, само му се очи мичу. До њега један Влах, усне му горе, види се, у ватри је — виче: „Вина чашу, дукат ћу дам!“ ја се тргох и пођох му, али болничарка дотрча и рече: „Ни капи ни једном — ово су све тешко рањени!“