Žena

192 НАМА

за своју отаџбину — ја сам јунакова мати. — И подиже главу с мртва сина. Кроз присутне пролазили су жмарци и коса се кострешила од узбуђења, али тишину нико не поремети, ону божанствену тишину, која спаја материно срце са синовљим осећајима.

Да дивне жене! Из њезина укочена“ погледа прочитаћемо сву трагичност, која може једну мајку задесити. Она љуби кост кости своје, но сад не више из мајчине љубави, него из чиста поштовања, јер пред њом лежи јунак, а не само син. И мајка мери сваку реч и сузе засушује, да не увреди ни сенку погинула јунака. Она стеже своје материнско срце и код ње се душевна борба у часу свршава и она осећа необичну снагу и одлучно изговара: ја сам јунакова мајка! Име јој је Анка Поповићка. То није само мајка, и јунакова мајка; то је и јунакиња мајка, која ће јуначки издржати до краја. Кад њезина јунака хоће да спуштају у хладни гроб, њезино душевно јунаштво достиже врхунац свој. Она мирном душом наређује, да јунаку не певају самртне црквене песме, него духовите убојне песме: Падајте, браћо, плините у крви... И људи слепо послушаше наредбу мајчина срца. Таке мајке мало ко има. И таких је људи, мало који разумеју велику душу мајчину. |

Благо такој мајци! Имала се рашта и родити!

=

Но женске сузе не умеју само да засуше и да их нестане, него им нема ни трага ни гласа, све кад би их тражили и изазивали. Штавише, сузе се скамене и из њих искаче понекад оштар светлац. Као што хоће осећајна душа да натера сузе на очи, тако хоће болећива женска душа да даде

осећајима маха до краја, те се хвата крајње мере, прегоревања себе сама.

Женска душа пуна је љубави према својима, према ближњем, према отаџбини, Листови српске

историје пуни су доказа њене љубави, њене жарке