Žena

146 ВЕНА

Питање о дечјим сиграчкама врло је важно. Сиграње је најглавнији део живота дечјег. И кад не дадемо детету сиграчку у руке, онда се сигра и створи себи само сиграчку. И много је боље, не дати детету никакву сиграчку, те оставити да је само гради, него давати детету сиграчку у руке, која није згодна за њега.

Познато је, да се не сиграју само деца, него и животиње. Сигра се мачка, када дохвати међу шапе округао предмет, ваља га и скаче на њега и хвата га. Ко ту не види, да се она ту учи и спрема за главни свој позив, да хвата мишеве. Женско дете, када нема уза се сиграчке, гради од дрвета и крпица лутку, ноша је и облачи је. Она се и нехотице спрема за свој будући матерински позив. Мушкарац узјаше штап, као коња, и вија се.

Сиграчка треба да послужи детету, да без велика напора развија у њему било умну, било телесну снагу, иначе та сиграчка нема смисла. Са овога гледишта могу се поставити правила: Свака добра сиграчка треба да је таква, да дете сиграјући се, треба и само нешто да ради и ствара и оштри било ум било тело или обадвоје. Сиграчка, при којој дете нема шта да ради нити да ствара, није права сиграчка. Сиграчка није цел, него средство и то средство, да се помоћу тог средства дете умно и телесно забави,

Н. пр. мали обруч, што га деца са малом палицом гоне и вијају врло је згодан да дете потрчи и учи се окретности. Или камење и разне цигљице из којих деца стварају зграде и куле и мостове, прво по цртежу, па онда самостално.

Има стотинама сиграчака данас, за свако доба детиње. За малу децу има много добрих сиграчака по Фребловој методи, па онда даље. Но главно правило треба увек да буде: Никако не узимати сиграчку, која не подстиче дете, било на умни било на телесни рад. Али кад имамо на уму то правило, онда морамо добро пазити да не дамо детету сиграчку у руке, која премаша доба његово, и према томе премаша телесну и умну снагу детињу.