Žena

ср

2 БА ЕВРА

— Та наравно, искипела је чорба! примети злобно једна госпођа.

— Исто сам и ја то казао, госпођо. Отишао сам прилично опарен, од те искипеле чорбе. Опростио сам се само од матере, а њу нисам видео. После тога она два три дана није долазила у болницу. Послушала је савет лекара, да се одмори и испава...

— А ви Како је изгледало у вашој професорској души2 питала је домаћица. Јер видите, то јеу ствари најзанимљивије. Али молим вас, само искрено.

— Моје осећаје, када сам се вратио у болницу,

не могу вам описати. Не могу, као што не могу описати ни оне осећаје, када ме је погодио на Качанику онај други куршум. Но могу вам рећи то, да сам и од оне треће ране брзо оздрављао.

— То је зато, што је нисте искрено волели, рече домаћица. Иначе би вам та рана остала до века незалечена. Ви нисте према њој осећали праву љубав, него неку захвалност, нежност. У оним часовима, када сте лежали у постељи слаби са разривеним грудима, била вам је и душа мекана да прими сваки утисак. Ја хоћу радо да признам, да је била и млада и лепа, душевна и паметна и образована и родољубива. Али ми се чини, да сте ви, када сте се пробудили као из несвести, нашли над вашом постељом болничарку,

која није била ни онако млада, ни онако лепа ни онако паметна, ви би и њу примили у своје срце, које је било ровито, напуштено, болесно, па би то узели као љубав, а у ствари је био то осећај благодарности. Под оним приликама било би чак и то могуће, да се заљубите у какву сасвим глупаву ругабет.

— Имате право, госпођо домаћице. Ово је питање са психолошког гледишта заиста занимљиво. И ја сам доста премишљао о њему. Имате донекле право и у томе, што сте говорили о телесној немоћи. У јакој телесној немоћи вероватно је човек

склон да се лакше поплаши, па да се лакше и