Žena

ЖЕНА 911

И брво напуштамо легендарно поље, да идемо даље. Идемо већ очишћеним путевима. Смрт ја ту прошла и што није избегло, однела је Поред пута непокопане лешине. Наузнак леже млади људи, телеса без живота. Једном рука пала на колосек и мирно прелази воз за вовом преко доручја те испружене руке.

Место снопова леже лешине по пољима. Рат је сејао необичну сетву по овим пољима, која су досад само за снопове шшенице знала. И људским месом хране се гавранови и људским телесима прикрадају се изгладнели пси.

Нестало радозналости, нестало вгражања од крви и лешина. Пролазимо поред стотине лешева и највише ако их бројимо. Сећам се, кад сам први пут као медицинар ушао у салу за сецирање. На столовима овде рука, тамо нога, негде цео леш: распорен. Несвестица ме је ухватила и морао сам напоље. Дубоко ме је тронуо и сад први леш. Млад, здрав човек. Зрно га је лишило живота, можда баш у тренутку, кад је помислио на своје далеко село, или кад се весело насмехнуо животу, који га чека после овог посла. Долетело је зрно и у пола мисли га је оборило на земљу. Земља је упила младу сочну крв из ране. И од младог живота остао је леш.

Страшан је овај рат. Ратар је сејао благослов по пољима и њивама. Рат је посејао те њиве телесима, њихових ратара, њихових обделача. И са ужавом ће доцније мирни сељак гледати у костур, који плугом изоре на својој њиви.

у

Идемо путем од Куманова ка Скопљу. Свугде трагови панике, страшног бегства, Топови и каре разбацани по друму и поред друма. Сандуци са топовском муницијом просути. По кумановском пољу још лешеви коња и јунака, непокопани. Свугде знаци живота, који је умро. Пребијен нож овде, тамо војничка капа или фес. Оставили су живот на овом пољу, за које никад, можда, ни чули нису.

Уз друм наилазимо топове. Заглибили се точкови у блато. Нису имали времена, да их ваде.