Žena

200 ЖЕНА

Напослетку је Брата био најнеуреднији ђак.

Отац, управо поочим, напустио га је сасвим И оти-

шао је у своје родно место. Њега је оставио код Лоренца пекара, да служи. Он га је за то хранио и одевао, а некако и у школу на силу слао.

У школи је био увек последњи.

— Зашто си се одоцнио2

— Разнашао сам пециво... — бивао је |утром изговор.

Виђао сам га, како једва корача под теретом оне две пекарске корпе, обешене преко његових слабачких руку.

После подне се опет изговарао:

— Носио сам воду за тесто и унашао у пекару дрва.

Изморен, изломљен и неиспаван, није био способан за школски рад. У школи је био само на броју један више. Сав мој труд да успева, није вредио. А како и да се тражи то, што је било немогуће. Дете док је редован ђак, не може у исто време бити и шегрт, а и шегрт да буде само, мора бити дозрело за тај посао. Он је био и нејачак, а поред тога наметнуше му колико би и за одраслог било сувише. Иако није успевао, стало му је било да иде у школу само зато, да бар у њој нађе заштите и љубави.

У последње време изазивао је ужас у човеку. Човек се грозио, кад га је погледао. Био је неуређен и издеран; на ногама је имао неке велике и страшне ципеле, а на глави неку стару жандарску капу; био је једно савршено запуштено дете. Очи су му дубоко упале у чело, а лице му је сасвим увело, као да му се и живот гасио.

Питао сам га, кад леже и кад устаје, где спава и како спава. Доцкан је легао, а рано устајао. Спавао је већином обучен горе на фуруни, у пекари.

Позвао сам његовог господара, да ми дође да се споразумем с њиме, шта да се чини с тим дететом, а и да га упутим, да га не држи као скота. Он је на то побеснео; дете је ружио и псовао, а себе је величао и узносио, како је он једини који

.