Žena

ЖЕНА 269

А мени све једнако излазише пред очи млада Гојковица и њене сестре. Излазише ми пред очи Црногорке, како за време овог рата гомилама преваљују далеке кршеве, пужају се на Бардањолт, и носе својима јела и преобуку. Иду ипоби 7 дана док дођу на место, а људи им једва верују, да су тако брзо стигле, Преко Козмаче и Ашти; та места беху отворена нишану са Брдице, и колико су их пута тукли Турци с топовима. У црногорским логорима виђао сам их стално. Улетале су усред куршума и износиле рањенике. Када су на Реку (Црнојевића) доносили рањенике лађом, Црногорке су из лађе носиле оне кршне људе као децу, а да их не повреде. Изгледало ми је, да су то биле највеће мученице у овом рату. Али се оне не туже.

Када сам се враћао из Скадра и дошао на Ријеку, видим њихове девојке где су већ спевале пад Скадра:

Рано, зором десетог априла, Закликтала с Тарабоша вила, Па дозива Петровић Данила: Војска твоја Скадар освојила итд.

Кроз цело скадарско језеро веслале су и хитале у баркама у Скадар. А језеро је било узрујано, а кад се узруја, уме да буде страшније од мора.

У Вир Пазару причао сам двема Црногоркама о скадарском граду, о зидању Скадра на Бојани и о узиданој Гојковици. Оне су слушале о оном млеку које тамо тече и знале ону народну песму. Навртао сам на сваку страну, да чујем њихов суд.Па оне разуму што се све онако догодило. Њима је сасвим природно, кад је требало саградити Скадар, а друкче се није могло, него да се узида у темељ жена, па зашто да се не зазида.

Велика је наша жена, и мени иде по глави мисао: каква ће тек бити, када јој даду пута и кад је не буду више узалуд зазиђивалиг јер тврдо веру јем, да ће доћи време и мора доћи, када ће се зидати градови и установе, а да се у темељ не мора

узиђивати жена. —'ша.

А

и“