Žena

а. ПА

»

Начелница те школе је гђа Зорка Ковачевић, рођена Павловић. То је кћи познатог нашег публицисте Јове Павловића, који је уређивао у Панчеву онако омиљеног „Граничара“ и „Панчевца“. Питао сам госпођу: је ли била кадгоду нашим крајевима, где би је зацело најусрдније дочекали, али она није била.

Настава у радничкој школи траје четир године. Ученице уче плести на машини, ткати, вести, мастити (бојити), шити бело рубље и хаљине. Има у школи до 50 ученица, али школа у овај мах не ради. Ученице су шиле рубље за рањенике и учиниле врло много.

Многе, које су изашле из школе, данас самостално зарађују или као домаћице шире ручно знање по својој околини. Госпођа наставница није могла да се нахвали колико су даровита и вешта црногорска деда. Кад дођу испити и изложе се радови ученица, многи неће никако да верују, да је то на Цетињу рађено и да су то радиле ученице женске раденичке школе.

•

.%.

Гледао сам и „Дечији Сад“. То је према немачком: „Кпдегоанеп“; ми то лепше зовемо: Дечије забавиште. Забавиште је под покровитељством Њ. Царског Височанства Милице Николајевић (ћерке краља Николе).

Има до 90 деце мушке и женске. Предаје се по Фребловом начину. Учитељица је и тамо наше горе лист, гђица Ковиљка Петровића (родом из Врањева). И она не може да се нахвали даровитости деце. Само је испрва било јако тешко. једва су пристали мушкарци да се помешају са женскињем, доцније се побунише, што им дадоше у руке иглу. Пре неће у школу но да шију. Нису они жене, него Црногорци. Чак су неке малише и њихови родитељи у томе ободравали. Деца су радо долазила, јер су волела да слушају оне лепе приче и уче оне красне игре, само не могу да се приволе, да им узму у руке иглу. Ал' једно без другог не иде.