Žena

БК ЕЗКА 565

Ћеш се и сам тргнути и видети да је то лудо и некорисно и почећеш нов трезвен и паметан живот. И учиниће ти се да си се одужио савести и мени, и да си ме достојно ожалио.“ Из ових проба може се бар донекле упознати начин излагања у овој књизи. пе

Добили смо овај позив: Доштампава се моја књига;

РАТ У АЛБАНИЈИ и ОКО СКАДРА 1912. и 1913. године.

Покушао сам да изнесем у овој књизи оно, што ме је

у балканском рату највише задивљавало: Прелаз српске " војске кроз Албанију на море. У рату није најстрашније онда, када загрми топ, запуца пушка и треба стати непријатељу прса у прса. Најтеже је било онда, када су велика оделења српске војске ушла у борбу не само са људима, него са природом. Онда, када су десет и једанајест дана ишли по страховитим, скоро непроходним кршевима, по снегу и киши, када су се борили са својим умором, борили са глађу и жеђу. ј |

У историји света има само три примера, да су већа оделење војске прелазила скоро непроходне, горостасне планине и изазвала дивљење својих савременика и дивљење доцнијих нараштаја. То је прелаз Ханибала и његове војске преко Алпа, прелаз Карла великог и прелаз Наполеонове војске преко Алпа. Колико ми је год било могуће проучавао сам те прелазе и сравњивао их са прелазем српске војске преко Албанских кршева. Прелаз српске војске био је ван сваке сумње — најстраховитији.

О томе прелазу покупио сам белешке од можда стотину војника. Слушао сам о томе од оних, који су водили, слушао од офисира подофисира и редова. Слушао још за врућа трага, када је глас војника још дрхтао, и када су му играли мишићи на лицу и телу при сећању на оне страхоте. " Сличну, надчовечну борбу имали су да издрже Црногорци, када се бригадир Јанко Вукотић враћао са својим оделењем из Ђаковице под Скадар.

Већи део књиге црта ове прелазе, о којима је до сад