Žena

Нек си вила, нећеш вила бити, бесмртност ћеш твоју изгубити. Ко ред дира, ред му се и свети, Покрај људи мораћеш умрети.

Одговара вила Љубомила: Опрости ми, вилинска краљице, Опростите вилинске сестрице! Све вас волим, волим виловање, Са мириси волим миловање, Волим бити дивна златна тица, Волим бити ваша другарица, Ал) зашто смо кад-кад са висине Силазиле доле у низине,

Па висина, сад ми је низина, А низина, сад ми је висина, Провалија није провалија.

Од кад видех чобана Огњана, Дивна, мила, душевна и смела, Врх свега сам њега заволела,

С њим заволех земни живот худи, И све муке, што их пате људи. Црна земља више црна није, Тврда земља више тврда није, Провалије, нису провалије.

Уздрхтала вилинска краљица, Уздрхтала, па се заплакала: Нек ти просто; нећемо те клети, Ал" с човеком мораћеш умрети!

Одговара вила Љубомила: Када будем где битишу људи И човеку бацим се на груди, Доћ' ће доба, да идем у гроба, Ал' се сети: То није умрети. Иза гроба има вечно доба; Виле живе у неизвесноме, Људи живе -— у потомству своме. О вечности ви зборит: не смете,