Žena

ВЕНА 155.

му је комад вилице, један га је погодио кроз горњи део рамена, један га је куршум ударио у груди, а један у трбух. И он је то мирно причао својим лекарима.

У овој занимљивој књизи, која је штампана на финој хартији, има стотину слика, што их је снимила сама списатељка. Те се слике односе већином на болнице и болничаре. На 92. страни има једна, која у пуној мери обележава оно што је било карактеристично. Слика представља једну просторију болнице Српског Црвеног Крста. Доктор Феријер превија рањеника, који је рањен у лакат. Рањеник, ратар доброћудно се смеши, виде се његови широки, бели зуби, госпође око њега смеше се, а смеши сеи доктор и помоћници. Ко гледа та лица мора помислити. да их гледа на каквом балу, а не у болници.

У овој књизи описане су све мисије Црвенога Крста из свију крајева Европе, које су биле у Србији. Шведска, енглеска, руска, пољска и друге: Те су мисије радиле са пуно пожртвовања. Тамо се списатељка мало измирила са Русијом. Отворено говори: Нисам волела Русију, али признајем, да сам њену мисију овде научила волети и високо ценити. Из Русије је дошло 70 мушких и женских лекара, болничарки и болничара. Донели су собом кревете, рубље, лекове, завоје, посуђе, ама све. И пријавили су се министарству у Београду овако: — Дајте нам једну велику празну кућу, за 400 рањеника, ми ћемо је сами удесити. Добили су и више рањеника кад је дошло до невоље. Све су те приборе после оставили Србији, када су полазили. То су учинили и Швеђани. Руска московска мисија ишла је у Скопље, кад је букнула колера. Од 2000 болесника спасла је 1200 за недељу дана.

Са великом симпатијом описује једну руску болничарку, Олгу Миуреба. Ишла. је увек тамо где је најопасније, па и са руском мисијом у болницу колеричних. Када се списатељка поболела од азијатске дизертерије, неговали су је у њеном стану, где се срушила онесвешћена. Долазиле су јој сваки дан српске госпође, лечници страних мисија, али