Žena

ВЕНА _ БЕ5

је Савка с мужем одавно већ била у Русији, Копитар се пријатно сећа ње и предлаже Вуку да на једну књигу народних песама стави вињету Српкиње Србијанке, „онакве као што је Савка“! Разборита ова жена бејаше Вуку сада од лепе помоћи, казујући му оне песме којих се Вук не би могао лепо опоменути или којих није ни знао. — Њен је отац био доста имућан трговац у Шапцу, па се по смрти прве оженио другом женом. Тако је савка стекла маћеху која је, све ми се чини, била из Сремске Митровице, а од маћехе је добила и сестру која је такођер била лепа девојка. У Бечу је мало друштванце — састављено од Копитара, Вука, Фрушића, Давидовића, Стеве Живковића и његове Савке допуштало себи пријатну шалу, да се Копитар ожени Савкином сестром, младом Митровчанком... И у писмима онога доба Савку зову Копитаревом свастиком, а она Копитара својим .љубезним шогором“. Све је то био сан: на јави није дошло ни до чега. Али се у поменутоме друштву орио Савкин

глас кад је с осећањем певала:

Митровица крај Саве столица, На њој седи млада Митровкиња, Она седи, па сама беседи:

“О Французу, царе силовити! „Пуштај момке, осташе девојке, „Потрунуше дуње и јабуке,

„И кошуље златом навезене,“

Али вратимо се књижевном раду Вукову онога доба.

Написавши по своме знању и по Савкину казивању 108 песама, Вук је књигу посветио новосадској госпођи Марији пл. Станисављевићки „за знак вовјеки незаборављене благодарност и глубочајшег високопочитанија.“ Јер треба и то казати — кад је Вук преко зиме 1810. лежао у новосадској болници, па му је по том требало „у топлице“ поћи, Станисављевићка га је помогла са 150 фор. Ја у овој првој добротворци Вуковој, која му је дала новчани прилог и за штампање „Рјечника“, знам само то да је још била жива и 1826. године и да