Žena

ЖЕНА 13

— Нисам одвише.

— Е онда ћу да вам кажем. Нашао сам буву. Ја сам баш стрпљив човек и могу много да поднесем, ал што је много, много је. Послао сам је њеној матери, предао сам је адвокату и развео се.

=— Опростите, пита га моја жена. Је ли она пристала на развод. Је ли се радо развела»

— Пристала је, наравно да је пристала. Ја сам јој знате био — прост. После сам узео моју данашњу жену Јулу. Нисам хтео нипошто више учену.

— Па ја видим, да она пише веома разборита писма, рече му моја жена.

— Та но, но, нисам ни ја тражио баш најглупљу. Нисам је узео, док се нисам уверио, да уме умесити божићни колач кирјак (крсташ). Наравно, мора знати где ће ухватити чашу, како ће наместити бокал и мора знати кад и где сме пљунути, да ме не срамоти. Али је главно, да уме држати у реду кујну и мора слушати и гледати у мене, само у мене.

— Па то сте ви онда јако строги, а то се не види много на вама.

— Наравно строг. Јер само домаћинова строгост одржава кућу. Овде, у Сегедину, чуо сам врло згодну мађарску пословицу. Они кажу: Немој никад веровати белим облацима ни белим женама. Дабогме преварићеш се. И онда мора бити у кући најстрожији ред.

— Па то се разуме.

— Нимало се то не разуме, то треба створити. Видите, једном сам се одвезао у варош и на поласку казао жени: — У подне нећу доћи, али ме с вечером чекајте.

У које доба ћеш се вратитиг Пита ме жена.

— То је моја ствар. Чекајте ме. — И знате ли, шта се догодило. Сутра дан била у вароши нека лицитација и ја се нисам вратио оног вечера. Дошао. сам тек трећег дана у вече кући, а вечера ме чека. Да сам се вратио после 8 дана, нико не би смео ни залогаја окусити, него би ме чекали.

— Видиш ли, жено! Узвикнух. То се зове ред!

Њему је то годило, али му замало и опет падне