Žena

ЖЕНА Њ

чарапе, да се преизује, док своје не осуши, јер беше промочена до колена... Телефоном известише команду, да је са 300 деце на тој постаји, да аутомобили не могу возити итд. — Одговарају, да је доиста тако и да нема друге помоћи, него: или чекати да се снег отопи или — вратити децу кући. Родитељи, који допратише децу, ужаснуше се, протестираху: води их! Она их гледа, а види уједно њихове домове без хлеба и — реши. се: ићи даље! У том поче грмити и киша са снегом падати; заплака и небо за том херцеговачком сиротињом... Она опет телефонира: нека јој бар у сусрет пошаљу кола... Али у исти час пуче гром у телефон и прекиде сваку везу са светом. Прво страх, пренераженост, па очајање. И та смела, дивна девојка не клону: упуги се опет пешке са својим караваном и тешила их: „Још само 14 км. да пешачимо, па ћете се онда огријати и добити хљеба!“ И они ћуте, трпе и корачају даље...

И сад, кад сам и опет у машти угледала ту дивну слику, кад и опет осетих, шта је та девојка жртвовала, рескирала на том путу... сад ме је стид, што сам јуче у седници казала: ако буде јака зима, да нећу моћи ићи пред први транспорт деце, јер имам јаку реому. Не, ићи ћу!

И код нас у Угарској покренута је акција за спасавање те јадне дечице. Влада је одобрила и дозволила, да смештамо на исхрану босанско-херцеговачку децу по целој Угарској: Бачкој, Банату, Барањи. (Број те дозволе је: 157127/917. и нека свако, ко буде радио у тој ствари, има то на уму и саопшти својој месној пол. власти.) (Осим тога је и Просветни Савет у Сарајеву добио дозволу од г. министра Ункелхајзера, да сме одашиљати децу Дакле никакве сметње нема и треба журно радити, јер — глад не чека!... Истина ради се већ у велико и урађено је прилично, али то још није доста. Јавило се много места, но нисмо добили тачне извештаје, па ћемо у идућем броју „Жене“ донети имена и резултат свих места, која нам дотле стигну. А дотле ће се валда одазвати и у Н. Саду они имућнији, који се до сад не