Žena

ЖЕНА | | АН 29

98. УП. (10. УЛ.) 1917.

Данас је, Милице моја, твој тринајсти рођендан. (Сада си већ доста разумна — и ако си још врло детињаста — па ти могу што-шта више рећи, него до сада.

Пре 13 година!...

У мају те године (1904.) — или можда почетком јуна — седела сам у својој соби и писала, кад ме је татица викнуо: „Дико!“ Било је у том узвику тако нечег тужног и болног, да сам поплашено скочила и истрчала у авлију. Он стајаше у капији, показујући ми срушено ластино гњездо, коме смо се ми тако радовали и узвикнуо болно: „Које то могао учинити2!“

Без речи гледах у срушено, разорено гњездо, у коме пиштаху три мала тичета и стајаше још једно непрокљувљено јајце. Беше ми, да заплачем. Ал не само туга, него и страх неки, од нечег неизвесног, стискаваше ми срце. У то тата опет узвикну, — ал тако тужно, очајно, да ми је до сржи продрло, те сам се сва следила: — „И баш три лашчета и једно јаје!...“

Ја га погледах и би ми јасан мој страх, који је дрхтао и у његовим очима. Тим узвиком ми је (нашим језиком) казао, зајецао: — „Видиш, дико, зар није баш као у нашем „гњезду“: зар немамо и ми баш троје, а четвртом (се, ето, надамо... Клонула сам сва и очи ми засузише. А он се брзо прибра, загрли ме, пољуби у оба ока и рече: „Не бој се, дико, — добар је бог“

Чинили смо се обоје, да смо умирени — та, хтели смо једно друго храбрити! — али... цео тај дан и цело вече бесмо тужни... И узалуд себи пребацивах, да је то сујеверје, глупост, ипак не могах ту тугу и страх угушити, тим теже не, што сам осетила, кад ме је татица загрлио, и у његовим грудима исти онај јецај туге и страха за... нашим „гњездом“...

Да, да, тако је било...

А после неколко дана, он је са чика Јовиног спровода отпутовао брату у Рајић и тамо — умро...