Žena

260 | ЖЕНА |

дија, па ни ја. Али сам у судској писарници дотерао дотле, да су ми сви казали: Младићу и пријатељу,

да сте учили права, о вами би се знало и изван

Угарске.

И очув и мати ми умреше, кад ми је било већ 24 године. Онда сам наследио скоро 8000 форината. Шта ћу сад: Председник суда јако ме је волео и он ме је усаветовао овако. Останите где сте. Допне је да наставите науке. Није сва срећа, ни у великој науци. Честити сте, ваљани сте, штедљиви сте, паметни сте; ми ћемо већ имати вашу бригу.

— Ама кликну г. Стева, та ви сте ме бајаги зато прекинули, да узносите и величате госпођу Бланку. А ви себе хвалите и уздижете.

Колико све опажало при оној слабој светлости, Јрогован мало позелене. Молим, ја и не мислим узносити себе. Али сам научио у судској писарни ред. Није дозвољено ништа прескакати, што би било важно. Па онда настави:

— Дакле послушао сам. Остао вам где сами нисам се поневидио због наследства. Остао сам вредан, поштен, ваљан, штедљив, све као. и пре. Само сам можда још мало више гледао на одело но пре. Нисам пио, нисам се картао, нисам тражио дугачке ручкове. Само нисам могао лако поднети, да нико

буде боље одевен од мене. Некако ми је приличило. |

Сви су ми казали да ми приличи. Гђа Бланка дуго мора да чека, насмехну се Стева. Јоргован га је пречуо: И увек сам имао за капутом цвет. За онога који разуме, цвет показује благост, финоћу и душевност. Ја нисам тражио скупа и

ретка цвећа. Мени је најмилији био јоргован. А када

увене јоргован, онда сам носио уметнички јоргован од гуме. Цветићи су били нежни и меки, боја натурална, лишће зелено, као узабрано. Сви су држали да ја и усред зиме доносим од некуд јоргована. И толике бу ми госпођице казале: Ама тај ваш јоргован заиста лепо мирише. Зато су ме и прозвали познаници и познанице онако из милоште: Јоргован.