Žena

ЖЕНА 329

+

Успомене. МИЛЕ НАРАНЏИЋ.

Рано у јутру ме пробудише, да прегледам неког сељака, да ли је здрав и да ли га могу стрпати у апс.

За час бејах у касарни. Предамном стајаше леп, висок човек. Могло му је бити око 35 година. Чувала га је стража од осам људи са натакнутим бајонетима. | Као да је цело село поубијао, тако су строго на на њега пазили. Није се могао ни мрднути а камо ли, _да је могао и помишљати, да утекне.

Он то као да није ни хтео. Изгледа, да му је са| свим све једно било, шта се с њим догађа. На његову _ лицу не беше ни трага од немира. Зацело га савест није гризла а мора да је невино настрадао. Само 38што, да га толико људи прате!

— Војници, шта се с овим сиротаном догодило, кад га тако чувате, запитао сам стражу.

— Не знамо ни сами, рекоше у глас.

Зацело тајна ствар: завера или томе слично, -10мислио сам у себи.

Затим сам близу к њему сасвим прешао. Тек тада сам опазио, да су му руке у ланци оковане. И то необично јако, јер су му прсти скоро сви отекли.

И ипак нисам могао ни најмање приметити, да му је тешко на срцу. Као да је од гвожђа био или да

му живци нису више осећали. |: — Па, драги брате, какво си зло починио 2

— Зар има већег зла, него што наша држава смера, да учини. Црно на бело стоји у еванђелију: не уби! То исповеда и мало и велико по целом свету. Зашто онда рат Божја воља то никако није. Ту су умешани прсти ђаволски. А љуто ће се напатити род човечјиако се ма за длаку испуни жеља сотоне. И "Бело наше поколење мораће у пакао на муке. Ми, назарени, немамо снаге, да прекршимо наше завете. За славу земаљску наша срца нису способна. А ово, што сад са мном чине, види око божије. Ја с моје