Žena

368 ПЦ ЖЕНА

А

дана. Сваког дана висио је успех борбе о концу. Крвав је тај успех! Само из нашег маленог села погинуло је

тамо седамнајест добрих људи, добрих Срба. Ту ста- |

рац изариса старачке очи и продужи: - Кад је борба престала и кад се могло поћи,

кренусмо се крвавом разбојишту да потражимо своју децу, крв и кост нашу. Дуго смо лутали брижнохи очајно. И ако смо стари и изнурени, хитали смо на. пред младићком снагом. Гонила нас је нека виша сила, | То је била снага родитељске бриге и љубави, која никада не малаксава. У Криволаку нисмо били једнаке

среће. Неки смо нашли своје синове, а неки гробове.

; — Чији је ово гробр запитам за један, поред којег није стајао нико. | | = Ту је укопан Милоје Смиљанић, редов другог позива, одговори војник — гробар.

= Та он је отац седморо сирочади. Зар је баш он морао погинути» дубоко тронути повикасмо сви из гласа. |

= Јадна деца! Понављао сам непрестано. Погледам земљаке, и они плачу. Плачу чак и људи, чија

деца нису изгинула. Бог је сачувао и мога сина, а

· био је у борби баш до самог Милоја. Сви смо се сложили. и то од прве речи, да однесемо несрећног Милоја његовој деци. У таквим. приликама не сме бити разлике. То би нам и Бог и људи с правом пребацивали, а нарочито ови малишани, кад не би имали бар гроб свога оца. И да ти кажем, прво смо

„Милоја ископали. Кад смо тако испунили дужност тог'

светог осећања, онда смо тек пришли осталој изгинулој деци. Сви смо заједно радили све, нисмо се делили.

Осећали смо, да нам је туга за изгубљеном децом и радост за добивеном славом заједничка. М кад стигосмо у село, све је прво Милојевом сандуку поврвело _ и над њим закукало. Стари људи и старе жене чисто су се гурали, да по једно сироче 'ухвате за "руку и помилују по уплаканим образима. Мазили смо ихи водили смо бригу о њима, као и о својој рођеној деци. И нашега попу видех уплакана. Ето, тако је