Žena

ЖЕНА 391

не загорча, јер одвише великој људској срећи завиде и 6огови. Али сам мислио, крај онолико колезки умам и 6 гроба. Када сам на мртвачком одру гледао парчад срца мога бледе, непомичне, када сам помислио, да их треба покопати у црну земљу, можете мислити како ми је било. Никад се то не заборавља. Али сам мислио: Бог дао, бог узео. Много је помрло. Али је нешто и остало. А напослетку, тешим се и с тим да нисам баш ни толико стар. А да видите моју Смиљу како је још држећа. |

Сирота Смиља, можете мислити како је сад њој. И она још мене теши. Видите само шта овде пише: = Горе главу соколе мој! Ти држиш да те сад осуђује цео свет. Али се љуто вараш. Сви они честити који те познају, знају да си увек имао срца и душе, да си био ваљан и добар, и ти те не осуђују, него те само жале.

(Оне сам ноћи веома мало спавао. Не зато, што је оно била Бадња-ноћ. Онај човек кога сам упознао

"овога вечера не избијаше ми из главе. Не познајем га и не знам због чега је овде. Но то ми није главно.

Он ми је занимљив што видим у њему у великој мери

"ону пра-снагу света. Видим у њему ону „велику вољу“

коју нам је природа натурила Натурила камену; чији са ситни делови привлаче, да се не распадну. Натурила цвету и човеку, натурила звезди, која тежи да одржи свој правац и не сурва се у бездан. То је та свевека воља у малом и великом, у живом и мртвом, у свему што год постоји у свету. Воља да се одржимо. Човек не може друкче да одржи живот, да очува себе, до ли ако остави за собом потомке. Та љубав према потомцима, то је жудња за одржањем човечанства, то је тежња, да се очува живот.

_ Затим ме салетаху мисли: А вреди ли, да се на овом свету ништа не разбије и вреди ли да остане

„Оваква правда, овакви ради, овакви морал.

И тада ми дођоше у памет они мали бели лептирићи, који се у топлим, летњим данима јављају над Дунавом, Тисом и Савом... Наш народ и нема имена 3: те лептириће, он напросто каже: „цвета река“. А ти