Žena

о 1

И ја сам се млад одрекао, | Људске природе. Па до чега доведе ме Неприродан смерр. Нит сам више прави човек, Нити калуђер. Сад ме зову чак и Српства Да се одрекнем, Из светлости да у таму Неку утекнем. Од природе не може се, То већ добро знам, —“ Двапут нећу што не може Јер је узаман. (С вековног се нашег пута Вратити не смем, Јер нити би Србин био Нит — Југословен. Све што није по природи, Том је ружан крај, Мед нами би само јачи Био — замршај. Крајње време, да мед нами Већ престане рат, Ал брат брату не мож бити Више него — – брат. | Архимандрит дуго миблн. Понда вели: — знам! Што говориш, цесто пута Мишљах и ја сам. Ми у страну често пута Многи крећемо, Али бива, тако мора — ИМ кад нећемо.

| •.