Žena

Х

ЖЕНА 585

Међутим смо дознали, да је српска војска прешла у Срем и ми смо већ рачунали, колико ће јој требати, да до нас дође. У место српске војске дође нам један мађарски официр и наложи, да се одмах спремамо, јер ћемо на пут. Није нам било криво, јер смо били уверени, да српска војска напредује и да хоће да нас испред ње уклоне. И Е

То после подне професор Стева Поповић и ја сепнемо на таљиге, која су носила пртљаге свију нас,

едн

а остали су ишли пешке пред нама. У Каменици је. отпочела евакуација грађанства, а око Варадина радили су војници и размештали бодљикаве жице. Кроз Варадин смо прошли мирно, али чим смо дошли ДО зграде судбеног стола у Новом Саду, ту нас је дочекала дивља гомила. Чивути, Мађари и Немци надметали су се ко ће већма да нас погрди. Урликали су, дерали се и пљували нас и дошло би ваљда и до тгушања, да их војничка пратња није од нас одбила. Срећом, војници наше пратње нису били Мађари, те нас тако сачуваше од „патриотског“ гнева подивљале руље. Тако је ишло све до новосадске жељезничке станице, а овде нас укрцају у воз и однесу у Суботицу. У Суботици нас сместе у казниону (Еорћа2) одакле су нас после неколико недеља пустили кући.

Док су нас спровађали у Суботицу, дотле су евакуисали све карловачке становнике, осим оних, који су остављени да нам „чувају“ иметак и оних, који су добили миг од Валке да побегну. И чудновато, већина од тих избеглица склонила се у Беч.

Наше карловачке суграђане, католике, оставе у "Ковиљу, а са Србима правили су „параду“ по Бачкој. Кроз које год су село прошли, ту су их дочекали онако као што су нас дочекали у Новом Саду.

__Из Суботице сам дошао кући, али тек што сам дошао, добијем из Чортоноваца тужну вест, да ми је умро најмлађи брат, мој драги Која. Тешком муком добијем дозволу од полиције, да одем са женом у

_ Чортановце, да га испратимо до вечне куће. Дозвола је гласила, -да се одмах после погреба имамо кући вратити. Сиромах Која, да није лежао у болничкој