Žena

||

ЖЕНА 699

чела уме да схвати лепо, њојзи ће лепо друкчије изгледати но нама. И ако цвет и камен имају лепо и њихово лепо биће друкчи је јеод нашег лепога. Њихово лепо биће је према њима. Према склопу њихова тела, према њиховом животу и развитку. Не стоји овако ствар само са лепим, него је тако са свачим, што је у свету. Цео свет и све што је у свету развијало се с нами и у нами. Тако се развијао с нами и у нами и наш бог и наш ђаво, и наше схватање о добру и злу, о врлинама и пороцима. И бога су хтели људи да нађу и опишу. И о њему су држали да је он Вечан, непроменљив, увек један и увек исти. Али ни један бог човеков није вечно боговао. Бог прастарог човека био је други, наш бог је други, а бог оних далеких нараштаја, који иду за нама, биће сасвим други. О оном богу човековом у далекој будућности ми данас вероватно немамо ни појма. И сасвим ће друкче изгледати и оно, што ми данас називамо врлина и порок. , __Бог се мењао према схваћању човековом. И тек је у новије време сазнао човек, да је бог у њему; сазнао да се бог развијао с човеком. Оно најјаче и највише у свету, некада је човек звао дух, бог, при-

_рода, праснага, последњи узрок. Све су то речи за

једну и исту снагу, све су то разни појмови о једној истој снази. Какав је човек, онакав му је и бог. И може се рећи: какав је човек, онаква му је и лепота. И онаква му је врлина, и онакво му је све. Некад, и то не тако давно, врлина је била лукавство, препреденост, јунаштво. Данас није више највећа врлина бити

јачи и стаманити слабијега, него помоћи му и учинити

му добро. Дакле се мењао човек, а мењало се оно, што му. је било лепо. Мењала се управо човекова душа, свест, све. Али та промена није могла бити безгранична и није могла ићи стрмоглав. Тек кад је човеков живот постао друкчији, постајао је и човек друкчији, и његово лепо постало је друкчије. До којих граница се мењало лепо, видећемо другим приликама. Али има нечега, што се никад није мењало, а тиче се лепога.

ЖЕНА 3