Žena

220 ; ЖЕНА

Крчмар код „Три Грозда“, броћасти Лазар, тако су га звали, — већ је изнео на сто вино, за који још ни не седоше а кад седоше, ухватише за. чаше и пре него што се дадоше на посао, сетише се као „побожни хришћани“ и Бога:

— Спаси Бог! — рече један.

— На спас! — додаде други.

Трећи се трже на ове речи, јер Бога споменуше. Изгледало му је, да ту нема места дозивати Бога за спасење. Ако хоћеш, да будеш спасен, не срљај у пропаст, јер Бог вели: „Помози се сам, па ћути и ја!“... Он испи прву чашу и устаде да пође, али га пријатељи и опет ухватише и не дадоше му. Силом га зауставише.

Више је пута устајао у намери да оде.

— У какво си се коло ухватио да играш, мораш играти! — веле му другови.

Устајао је и устајао, док се није загрејао, а када «се загрејао, нису га више морали другови да задржавају, задржавало га је вино. и |

Ухватила их је и дубока ноћ. Ал ноћ, црна ноћ! Мрак и алкохол здружише се и помрачише у њима и душу и срце и свест. (Она се двојица нешто позавадише. И измануше и столице један на другога. Трећему удари магла на очи, свест га изневери, а ум му се помрачи. У таквом стању изгуби се и нестаде га у мраку. Мрак, свугде мрак. Лутао је по мраку, по црној и пустој ноћи, не знајући, ни шта је, ни ко је, ни где је, ни куда ће, ни шта ради.

»

Пробудио се и погледао је око себе, да види где је. Био је у својој соби. Поред свега напињања свести, како је дошао до куће, није могао да се сети. Само се сећао онога почетка код „Три Грозда“, када су сели, узели прву чашу и позвали Бога на спас. Сетио се, како се дизао да иде и како су га пријатељи задржавали да остане. Другога се ничега није сећао.

Устао је и обукао се. Ћутао је он а ћутали су