Žena

358 ЖЕНА

да и Ти трпиш, а како изгледа и много трпиш. Види, брате! И ја сам у последње доба трпио, па се нађепријатељ који ме ослободи тог трпљења. Зар не би могао и Теби пријатељ помоћи >“ |

(Озрен га погледа, те с горким осмехом рече: „Моме трпљењу нема помоћи.“

„А зашто нема» Зар Ти, који си способан другоме подићи и повратити клонулу снагу, да ниси доста снажан себе подизатир Треба ли Ти икакве помоћи > Реци, саветуј — ја сам спреман све допринети за Твој мир!“

„Хвала Ти, пријатељу, но овде се не да ништа учинити ни помоћи!“

5 „Ти можда немаш довољно. вере у моје речи, Озрене! Истина, ја још не познајем игру животу као . Ти —_ то сам се осведочио. али зато не сумњају моју добру вољу!“ -

„Поновно Ти хвала, но овде не можеш ви с најодлучнијом вољом ништа више променити. Пустимо то!“

„О немој! Рађе ми причај! Повери ми, молим Те, своју бол, своју тајну! Хоћеш ли“

„Морам, али зато, да Те осведочим да имам по- | верења у Тебе. Дакле чуј! Једних ферија послаше ме родитељи у Митровицу, где смо имали неке далеке кумове, но то се кумство протезаше на њезину и моју мајку с материне стране. Од онда се није никада више обнављало. Тамо застадох Смиљку. Била је витко девојче од 15": година. Мени бијаше 16. Читав месец дана смо се забављали, читали, решавали ребусе, 32- | диркивали, шетали, певали, дочекивали лађе и жељезнице — уопће се забављали као невина деца. Кроз месец дана одем кући, и више се нисмо ни дописивали нити иначе разабирали једно за друго. Кроз годину и по дође Смиљка у (., моје родно место, у госте неким родовима. Одмах нас је походила. Одтада је често, готово дневно долазила удешавајући тако, . да дође у оно време када ја долазим кући или када сам био слободан од школе. Била се променила. Бујна,