Žena

у

вале да уђу у лађу, и питале су зашто се мора путовати лађом. „Али после кратког времена страх је исчезао и песма се чула све до Београда. На станици биле су управне чланице Женскога Покрета које су дочекале сељанке и одвеле иху Женски Клуб, да се одморе. Сутрадан, засебним вагоном пошло се за

Сушак. Сељанкама се пут учинио необично дуг, стално су

гледале кроз прозор и брижљиво бележиле имена места, кроз која су пролазиле. У Сушаку чекао је наше сељанке срдачан дочек. Уважена и ретка националва раденица госпођа Милица Видевић изашла је са женском гимназијом на станицу, а брат Веља Поповић са соколима. Једна ученица гимназије лепим говором поздравила је сељанке, које су јецале од узбуђења, због овако срдачног и лепог дочека. Врло лепим говором поздравио је сељанке и градоначелник г. Кучић, и нагласио,

да Сушак има велику срећу да види баш праве шумадинске.

«сељанке. У гимназији је био доручак и међусобно упознавање. После краћег одмора, засебном лађом пошле смо у Селце. И ту је било доста тешкоћа док су сељанке пристале да уђу у лађу. Биле су збуњене овим призором који виде први пут у своме животу, и таласање мора и љуљање лађе плашило их је. Прешло се и преко тога, и после кратког времена на молбу капетана брода да певају србијанске песме, сељанке су у песми и весељу заборавиле овај страх. Са песмом стигли смо и у Селце. Гошће је овде дочекао г. Др. Славко Грујић, који није могао да сакрије радост и узбуђење кад је сагледао ову лепу групу наших сељанки на приморју. Желео је да свима на приморју покаже своје гошће, које су дошле из уда„љених крајева наше домовине. У дому гђе и г. Грујића све је било спремно за дочек. Наше сељанке нису могле довољно да се надиве свему ономе што их окружује а што је све тако "необично и тако лепо. За време ручка, из угодне и лепе собе "за ручавање, која је на самом мору, посматрале су дивно море и многобројне бродове који свакога часа пролазе. По соби ишле су на прстима, и стрепеле да не падну због углачаног паркега, и ако би се која оклизнула, кривила би за то своје тломазне опанке а не углачани паркет. Тако је почео њихов "боравак у овом лепом и гостољубивом дому. Пре подне су проводиле у шетњи по игралишту које је подигао један наш велики добротвор из Америке, а по подне наше сељанке купале су се у мору. Купање је било за њих највеће задовољ«ство, нарочито су биле изненађене кад су виделе како је море провидно Усхићене викале су једна другој: „види Ранђо, како се види дно.“ Плашили су их само мркачи, који су хватали за ногу, тако да су уплашене и разочаране бежале из воде. Два дана провеле су оне у дому као гошће, а трећега дана предузеле су сав кућевни посао, тако да послуга није била потребна. Тада су се осећале — као што су саме говориле жао да су поново ученице домаћичке школе. То их је нарочито веселило и давало им вољу за рад. У овако пријатном