Žena

Мисли снаша Стевка, шта је Богу згрешила. А њена

Тода вене, и често се тако замисли и уздахне. Место" пута

тек почне ону тужну песму: Девовање, Девовање, Моје горко самовање!

И сузе јој груну. Јадна Стевка, чим прођоше покладе, пође врачарима и гатарама, да у њих тражи помоћи од чини, те да једном своје дете удоми.

Кажу, да је Стевка једном чак и повијала Тоду, онако одраслу! А стрина-Петрија доносила јој бабине, као да је мало дете! Тако се, веле, растерују чини девојци, која се не може удати, или момку кад не може наћи девојке.

Који шта радио да радио, Стевка само иде врачарама, па јој опет не би од тога вајде.

У сваком селу има паметних и разборитих људи, који могу готово сваку ствар паметно да схвате, оцене и пресуде. ' Није баш онако, како се то често вели:

Сељак ништа незна! Шта сам ја лепих ствари научио баш од сељака.

У нашем селу има пуно разборитих људи, али је чича Рајко Вељић био од свију измакао. Њему су долазили на савет и људи из других села. Много је био поштован, као зналац, правичан и истинит човек. Он ће истину рећи, па ма шта било после. Зато су га узимали само до сада у неких педесет избраних судова. Па није ни чудо, што му је једног дана и Стевка на савет дошла. Чича-Рајко јој рече:

— Немој се, снахо моја, љутити, што ћу ти рећи; а ја ћу ти истину говорити. Твог сам покојног Недељка волео као сина, те сам се и сам више пута канио да ти навратим. Требало је да си ми и раније дошла, да те научим, а не да дајеш онолике паре врачарама. Кад би врачаре могле коме срећу дати, најпре би себе усрећиле. Оне много зла уносе у народ.

— Нећу се љутити, — вели Стевка. И сама сам се уверила, да врачаре лажу, зато сам ти и дошла. — Твоја је Тода ваљана и честита девојка, — проду-

жавао је чича Рајко. На њој нема никаквих чини, ама си јети покварила!

— Како по Богу2!

— Прво, ти си је од малена мазила. Ниси је учила раду, а нарочито од кад си остала удовица. Је ли то истина»