Žena

па

2.

5

преноће у сеоској механи. Било их је тако много, да се напунила свака соба и сам хар механски. У то стигну из града два путника, два сељака из горњих крајева, који се враћаху кући. Механџија им каже, да не могу ноћити јер је препуно народа. Од кише се не може даље да путује, те они зађу по селу, да потраже гостопримство. — Хеј домаћине! викну пред кућом.

— Чујемо одговори домаћица и изиђе пред кућу.

— Можемо ли ноћити.

— Богами не знам, шта ћемо за коње, а ви можете. — Шта му драго, само да се склонимо у сувоту.

— Уђите! Сад ће доћи мој човјек; дако он нађе што и за коње.

Они уђу у авлију; одјашу; распреме коље, вежу их у један качњак, а сами уђу у кући к ватри, да се трију и суше. Гријући се и задремају.

— Ви дријемате; рекне им домаћица, а мога ч0вјека још нема. Ходите амо у собу и спустите сеовје на овај кревет; сад ће и он доћи.

Они легну, а она настави справљати нешто вечере. Дође и човјек.

__— Жено. Ево једног шарана! Одавно нијеси овакога видјела. Добро баш! Ево имамо госте у соби.

— А ко суг

— Неки путници; нагнало их зло вријеме; па свратили да преноће.

— Баш добро! Деде брже једиу чорбу а ја одох да начупам за коње сијена. Бога ми, огризине, јер сијена још нема.

Кад вечера би готова, домаћин уђе у собу са свијећом, пробуди госте и позове их да вечерају. Оба се с њиме упиташе, ама се један чудно замисли и нешто гледа преда се.

— Бог ти душа брате, познајеш ли ти мене упитаће он домаћина послије приличног ћутања.

— Не познајем, брате, нијесам те никад видио,

крвна