Žena

нешто чепрка... На једаред запева, али запева тако силовито... Ради се учини као да га неко лупи по прсима, и он стаде. Миљана је певала.

Ој јабуко, зеленико!

Што с' толики род родила:

На три гране три јабуке...

На четвртој Саво седи

Саво седи па беседи:

Ту јунаци коње кују

Радојица и Јовица.

Радојичин коњ побегне

У девојчин ран боснљак;

босиљак је потргао;

Љуто га је проклињала:

— Чиј си да си, пуст му осто

Изгази ми ран босиљак,

Ран босиљак, цвеће моје,

Чим ја китим драго моје!...

Рада пробио зној. Крупне грашке слевале се низ чело.

и слепе очи... Ни сам не знајући шта да ради, он обиђе око куће, приђе огради од баштице и наслони се на њу. Миљана је и даље чепркала. — Миљо! — викну он. Она се трже. — А... ти си Радо» — Ја слушам песму. Она се зарумени и погледа га некако чудновато. Око јој је горело. Зорли добра

песма! рече он — А гуша ти је... рај Божији! — Ер... упита она и погледа га. Он хтеде одговорити; али кад им се погледи сукобише — замукну... Као да га неко полива млаком водом.

Миљо! — викну мајка Миљану. Обоје се тргоше. Раде

наже око куће, па у качару... Благо сија пролетње сунце, слатко певају мале птице... Раде је корачао по меком путу, не знајући пуна иде. Да га је ко питао шта му је, он не би умео казати.. Умро би не би речице проговорио!... Дође плугу. Пита га Гојко, синовац Петров:

— Како си по Богуг — Ево ме! — вели он, и сагао главу. — Јеси донео поражје» Он се так сад сети, да је ишао кући, да поражје донесе. — Нисам — рече збуњено. А штог... Нема га!... Шта ћемо сад...

(Он само слеже раменима. Гојко се распасао, узе појас и направи поражје... Запрегоше волове. Гојко узе поражје, а

Раде плуг за руцеље. — Е помози Боже!.. Бронза на „Горјану“ звонила је неједнако, али њен сетни звук годио је Раду... — 0-0-0:!.. Уја! — да пустимо волове да дану, а и

ми да ручамо. Попушташе волове. Гојко- донесе торбу и седе. Ајд, да ручамо: : Ручај ти. А тиг... Ја нисам гладан. Море шта је теби; ти једнако ћутишр | (Наставиће се) и Ј. Веселиновић