Žene pravnici i naše pravosuđe

16

по среди је једна аномалија и то, несумњиво, највећа коју је код нас створило послератно доба. Право у једној земљи поред људи примењују и жене, оне жене, које то исто право, које оне примењују, третира као нешто што је слабије, неспособније и, што је главно, као нешто што је млађе, субсидиерно, потчињено човеку, мушкарцу. И тако, с једне стране имамо: да право третира жене као слабије у односу према мушкарцу и доследно таквоме схватању оно их и заштићује у извесним ситуацијама,) опет за разлику од мушких; да им је дало извесне условне, ограничене способности; да их у извесним ситуацијама потпуно изједначује са малолстнима (5 920 Грађ. Зак.); с друге стране, „опет, жена се, узимајући на себе улогу мушкарца, појазљују у суду као орган државног правосуђа и — примењује то исто право.

Јасно, је дакле, да по нашем позитивном праву жене не могу да буду у служби државног правосуђа. Непостојање изричне забране о овоме, искоришћено је негативно. Непостојање њено као такве не даје право да се мисли да је допуштено све

ситуацији која се јавља као последица извесних функција њеног организма. У том времену она је раздражљива, неспособна за правилно расуђизање, неоојективност јој се потенцира, речју, неспособна је за посао у питању. У тим тренутцима она није 60лесна, у обичном смислу те речи, и зато је увек на дужности. Нека је по среди свака друга служба, па она трпи од тога, а када је то још судска служба онда је ја-но колико она трпи, а већ и да не спомињемо ситуацију у којој је овај моменат њеног нарочитог психичког стања везан за моменат суђења,

10 У Прив. Праву: обавезно удомљење женске деце, право

"удовичког ужавања идр. У Крив. Праву: робија без окова, лакши рад и др.