Zenit

Привремено не можемо ништа друго да учинимо. иего да једанпут лрегледамо резултате задњег деценија. Дигнути ce y зракоплову и са Зенита уочити глоОус који ce сужава. ЗЕНИТИЗАМ могли би назвати кроћењем и гомилањем, свију »лзама«, и треба узети најболж из свију што ce називаху: футуризам, кубизам. креационизам, ултраизам, дадаизам; a предложио би још и даље: негризам, монголизам, дервиишзам, интернационализам. Зар je име надвисивање? To je свако име. И ja ce зовем Иван Гол. Лирика биће електрорадијска, као све уоколо, као ШТО he то иолако иостати и звезде. Није ли радиј пранарав, излаз лових живота и смрти, божански нечувено? И ми уносимо y нашy уметност тај нови елеменат јер требамо једно ново »пра«. Или je Европа сломљена и има највећу храброст да каже: »Свршено. Наша култура je ропотарница. Дођите Балканци, ( кити. Црнци. Индијци газите!« То они уосталом и чине. Читајте нову руску, стару херерску и ескимску лирику: поред њих зевају Гете и Верфел ! Треба дакле најдубљи доживљај стегнути на телеграм и то стенографовано. Треба изразити највећу могућност садржаја y најакутнијој и уједно y најједноставнијој форми. И иоред тога да још остане лесма? Не баш песма. али ритам. Не фрула, али »бањо«. Други правац; лаконика јапанске танке. Опет Азија и мраиоезија. Не може ce заобићи. Такав шпартански каблограм дуте, чита ce y лифту међу растанком са женом и грозвичавим бурзовним извештајем: Бол, бити жив; бити човек; Вол, бити Јапанац; Све јс то криво мојој мршавости (Хоригучи) Лирика, која тако задовољава модерна настојања. изражава ce наиокон y ванредној формули: »Реч к ao п оч ело«. Маринети y својој књизи; »Les mots en liberté« сватио je »реч« и поезију материјалистички; ми верујемо y метафизичко послање иоезије. »Реч као почело« je материја. утапкала земља. диамаит. који he да буде цизелован. To je већииом именица. Врло реaлистична. Реч-почело-поезија није изражај. лего назначење (можда je то најбоље формулисање). Томе противно je декадантпа. мисаона. распредена, уметност уморних и сентименталних покољења. »Ja ле знам што би то имало значити« и т. д. Нигде реч као лочело. Томе насулрот ЛЈшачка песма: Месече Месече

Можда hem н ти умрети али даиас хе ипак видим. Зато hy ти главу окитити Са перјем црвене крви. (Саопштио Carl Einstein) Од 1500—1920. сваки би европски песвик овако почимао »Месец je као индијански поглавица« (и то би било прекрасно, јер je он био оамо бледи »човек,« који je касније... и т. д.) Реч je пламени јахач кроз крајину мирних мисли. Блескави знак међу асоцијацијама душа. И само речи могу распламсати ноћ као жигице. Покушајте са једном граном, једном реченицом, која гомила мисли: пе иде. дух сумпора више не пали. Треба да нестане сав иатос тешкокрвне граматике, сва логика протунаравног редања реченица. Ми морамо постати једноставни. Једноставни? Није ли то сменгао? Питајте једног образованога социјал-демократу хпто je то једноставно: Хервег или лирика, коју ja мислим. Тако има нова уметност безбројне задатке, да заустави и натраг покрене талми-образовање т. ј. цивилизације. Она има постићи, да народ одбаци гомилу фраза, које нису за њега изнађене, те да ce послужи својим језиком. Свакако je народ једним делом некомпликован, другим делом ненаиван, a да узмогне сместа реч-почело-поезију примати. Одвише ненаиван, јер му израз »Црвени Бивол« не ће никада толико света сугерирати као црнцу, који га мисаоно прожима са мистиком. Напокон сувише некомпликован радник или не може да смогне толику моћ асоцијације, као брзомислени интелигенат или зато што je лен. За стенографију треба вежбе. Има друга једноставност: осамљена реченица Увек главне реченице. Сваки стих као реченица стављена y своју властиту атмосферу као телеграфске жице све изоловавв и свака за ce носи своју властиту вест, a све заједно да представљају нервозни живот једнога града. Сваки стих осамљен ..., стога иема више риме, нема строфе и т. д. Оне ствари нису само постале немодерне и досадие, већ и управо немогуће. Прекид! Једноставност: ствари рећи једноставно. Нови човек. који телеграфише, чита само наслове, назначене именице: развој je баналан. Човек делује само преко другатва, y којем ce налази. Псто и стих. Сваки стих мора бши целина цео y себи и свестан носиоц целине. Сваки стих скупљен и стиснут. Јапанске песме требају само три стиха, да изразе свет. Једноставност je дакле пребачена, успорена граматика, последња редукдија на нужно, и тако ce чисти мисао. Божанско није патетично већ по себи разумиво. Ваздух песме озон, да лакше дишемо. И пре свега je тамо нужна једноставност језика, где je садржај стиха тако набијен, да je