Zenit

radio film

i zenitistička okomica duha

Ljubomir MICIć

Ovaj napis bio je spremljen kao predavanje za zenitističku vecernju, koja se imala održati u Apolo-kinu na 1. aprila o. g. G. direkter »Bosna-filma« stavio je bioskop na raspeleženje samo uz uvet da rukopisi budu stavljeni najpre pod kontrolu i cenzuru uprave odnosno njegovog »literarnog« savetnika. Badi ovakovog ueumesnog postupka i netaktičnosti do te vecernje i predavanja nikako nije ni doslo! Red. Prvo : nemogu će su danas stihovane drame nezakonitog kraljevskdg sina »Sekspira« ni »paklene« limunade poganog Latina Dantea. Nemoguéi su danas ministarski stihovi Getea kao ni stihovi romantiékog dvobojnika Puškina ili dobrovoljca lorda Bajrona. Za nas je naivan naš dragi lola Branko Radiéevié. Doista, nama je nerazumljivo iskopovanje i oživljavanje mrtvaca živima u prkos posto nas to podseéa na rabotu nakostrusenih hijena ili svetsku lakrdiju (ne komediju!) —Tutankamona. Čak ni belgjiska kraljica ni je izostala, posetivši grob Faraona, u beloj Ijetnoj haljini, ni ledi Askvit, prvi poslanik engleskog parlamenta u suknjama, obukavsi i prva haljinu mode à la Tutankamon. Nikad ne pomaže razum u tolikoj meri u kolikoj odmaže, iako mu se pridaje neka naroéita i iznimna važnost. Zabadava. Iz dana u dan ncestale su isprazne evropske ludorije, koje se nikada ne eine po želji gomile, koja redovno traži samo ono cega je najvise gladna, za cim najviše gladuje njezin nepatvoreni instinkt. Sve se éini po želji ustajalili žabokrečina i mozgova te »naucnoj« ambiciji sirotih mrtvacologa. Tu prastaru katedarsku »nauku«, prema polju koga obraduje, nazivljem mrtvacologija. Večit je tip mrtvacologa u umetnosti i filozofiji, kao i tip veéit o g buržuja u društvu. On je po svom kemickom sastavu doduše uvek van umetnosti i van nauke, ali najrade se bavi ëistom umetnošću ili cistorn filozofijom. Naši dragi mrtvacoiozi po niëem se ne razlikuju od engleskog nesretnog lorda Karnavona, koji je pukim slucajem nabasao na prastaru faraonsku grobnicu, oskvrnuv balzamovanu mumiju Tutankamonove žene, zašto mu se osvetio krvožedni egipatski komarac. Mi se ipak nadamo i verujemo, da uskoro moraju doživeti svoj društveni slom svi ti neživotni parazitizmi, u koje kod nas prvoredno spadaju sva Ijubavno-seksualna stihotvorenija i svi naši nadrifilozofski »haraletizmi«, (Oui posto je kod nas samo kao društveni elanovi a nipošto kao umetniéki ili naueni faktori.) Moraju se napokon uvideti i prozreti sve njihove ograničene i poprašene maske, koje ih eine neodoljivo smešnima a sav njihov rad leglo je neizrecive kulturne reakcije. Ta ipak ni je za sve nas sporedno, sto je gda Kiri pronasla éudesni elementradium! Nipošto. I ne sme biti sporedno. Radium po svojoj prirodnoj magiji ispoljio je snagu i sposobnost za oéuvanje veéne lepote te svojom nadmoéi, koja granici sa savremenim éudom i ludilom, zadao je cak i najgenialnijim pesnicima smrtni udarac. Radium koji leéi gluvoéu, bistri uni a unistava sve vise papirnatu zaraznu bolest, nikako ne sme da se nosi kraj srca posto žari i zadaje smrtne opekline. Ali zato omoguéuje životnu energiju i prenošenje valova od Ijudskog srca koje bije na Zenitu do Ijudskog srca koje tuée u Nadiru. Zar može biti sporedno za nove pesnike, što postoji radiotelegrafija, radiofilm, radiokoncert ili radioStampa? Zar je sporedno sto postoje aeroplani bez motora ili buduéi vazdusni parobrodi ili liftaeroplani za zenitistiéki koncerat na Miciéevom trgu na Marsu? Buduénici mislite li da je nemoguć naš put u sovjetsku republiku Mesec ili kraljevinu Mars? Tamo ce doskora svi kinematografi projicirati naše zenitistiéke pesme i drame. Zar je nemoguée naše ašikovanje u vazdušnim parkovima ili planetarno-kontinentalne krvave vojne u vazduhu, recimo na kvoti broj 385? Zar je nemoguéa najveća i najljudožderskija revolucija sviju istorija u vazduhu? A zemlja? Zemlja biée tada samo daleki

otok za letovanja ili za izlete u stari zaviëaj, dakako sa propisanom putnicom vazdušne nadčovečanske republike u kojoj budete veé stanovali. Ne osećate li, da u svemu ovome leži bas zenitizam, koji je stvoren po čistom instinktu genialnog pronalazaca na Balkanu ? ! Zenitizam je najepohalnije otkrovenje umetnosti u novom vremenu i jedini putokaz stvaralačke nove mnetnosti iz savremenog sulndog haosa na zemlji. Sve raste u vis i sve stremi u smeru okomice. Gledajte američke oblakodere i radiotelegrafske antene. Okomica ! Okomito ! A vi moji mali pesnici tko traži danas vase pesmice 0 nevernoj Ijubavi neke golisave devojčice, kad je ta lična boljetica sitnija od nevidljivili mikroba u krvi a beskrajno je otrcana kao domaéa vest ili mali oglasnik svakog dnevnika. Moj siromašni pesniče! Tvoje pesme ne čitaju danas ni pokrajinske licejke ni velegradske siparice, I ne treba da ih čitaju. Njihov doživljaj crvene sminke na nsnama, pa seksualni pies šimi javno zaštićen po drustvu i državi, pa bogata filmska erudicija mnogo je jaci, »emocionalniji« i opsežniji od »učenog« pesimizma papirnatih pesnickih kobasioa, pljesnivih »okovanili slogova« ili ženskili Ijubavnih pisama. Filmska erudicija 1.) po svojoj nenadmašivoj fantasticnosti 2.) po svojoj živo-slikovitoj realnoj uverljivosti 3.) po svojoj konstmktivno-mašinskoj brzini 4.) po svojoj rafinovanosti režije 5.) po svojoj neposrednoj promeni mesta i vremena utukla je dosada najviše, veštačku literarnu volju za dosadnim, nepomicnim, tromim i staračkim pozoristem, a kamoli ne oduvek omražene pesnicke kovanice. Filmska erudicija i pokretni nemirni Instinkt gomila, unistili su svu »našu« starousedeliôku liriku i svetsku emocionalnu poeziju komaraca i komarica onemogućili sušičavu pojavu degenerisanih seksus-romana. Tko pita danas, i koga je briga, na kojoj stepenici je susreo Hamlet Ofeliju na treéoj ili devetoj? (A o tom se pišu čak »naucnofilozofske« rasprave!) Tko pita danas uopšte za ideje koga pesnika? Mnogo zvucnije pitanje je: Pošto je dolar ili koliko je potrebno još barova da budemo velegrad? A mi pitamo 1.) koliko vi možete svojini radom i svojim delima obuhvatiti ceo svet, sa ponorom i visinom savremenoga života 2.) koliko je čovek bliže ne sebi individualno nego celini kolektivno 3.) koliko smo bliže životinji a dalje od coveka? Dosada je bilo, da su pesnici vodili gomile, a kod nas uvek kao i danas je obrnuto: gomila gazi i prezire pesnika. Gomila, sa svojim nepatvorenim instinktom bez ikakovih estetickih principa okrenula je svima pesnicima leđa. I pravo je! Gomila je davno osetila, spoznala, da su ti pesnici lažovi i da su samo veštačkim putem ili spletkom podigli kult svoje halapljive i nezasitne ličnosti. Gomila mrzi ličnost. Gomila se danas sama upravlja svojim slobodnim izborom i pohlepno guta prolazne žive slike u prolaznom životu i na neprolaznom belom platnu. Duša gomile je kao belo platno na čiji nepomični kvadrat može se projicirati svaki onaj film, koji je stvoren na širokoj osnovi njezinog prirodnog instinkta. O ovome svaki zenitisticki pesnik mora voditi racuna. A svi drugi pesnici svilenih bonbona, prozirnih čarapa i plitkih papucica strani su nama, a i duboko potresenim gomilama suvišni. Ovde je letimično ukazan put i pesnicke revolucije, koju su zenitisti otpočeli poëetkom ovoga decenija. Ona se progresivno sve vise nameée kao postulat i kategoricki imperativ, neposredno kao druga karika socialnih revolucija, koje su potresle i delomicno ugrozile temelje kapitalistickog društva. U takovom drustvu, dakako, pesnik je zatečen i zbunjen, pošto je bio i ostao legendarni parasit i umišljeni bolesnik, lenjivac, brbljavac i Ijubavnik sramežljiv.