Zenit

Malena igračka postala je veliki život i dogocîaj. Koliko divnih i éistih detinjskih zanosa bilo je vezano za projicirane slike najpre na kom belom zidu ili belom razapetom platnu ukradenom iz postelje. Koliko ciste radosti ispunilo je moju du su, kad sam prvi put, posle panorame u kojoj sam video utamniéenog Lukenia, video pomične žive slike u putujuéem Balirnajerovom bioskopu. Te uspomene vežem na onaj divni cirkus sa lavovima i majmunima, koji je dolazio u Glinu, mesto moje rane mladosti na praznik Male Gospojine. Kakove slike Ranjenog Ornogorca ili Seoba Srba pod Arsenijem Garnojeviéem? Sve je to slikarski ukočeno i nepomieno mrtvo viselo nad mojom posteljom, kao sto je mrtva Strosmajerova galerija ili Glaspalast u Minhenu. Ali ja sam ipak večerom dugo, dugo buljio, oéekujuéi da ée mrki Garnojevié oživeti na slici i prohodati pod srpskom zastavom ispred mojih ociju. Bilo je to 1905. godine. Neizrecivo sam tada želeo, da pored što su šabački cigani pevali u jednoj kafani Malog Beograda »Ü hiljadu devet stotin treće«, vidim ujedno na filmu übistvo kralja Aieksandra Obrenoviéa i srpske Bibari-kraljice Drage. Premalo je bilo zadovoljeno mojoj želji, iako sam video »srpskog kralja« u putujuéem pozorištu, pošto sam se morao seéati, da je taj »srpski kralj« glumac juce lepio plakate i prodavao ulaznice. Istc te godine, kad je Baskoljnikov ponovo prošetao petrogradskim Nevskim Prospektom u vreme ruske revolucije, bio je film star tek 10 godina. Bili smo vrsnjaci onda kao i danas. Moja majka, tetka, baka (danas svi pokojni) i moj ralađi brat koji je redovno hodao na rukama kao u cirkusu, kradom se verao na bioskopsku mašinu sto je zviždala »pocetak predstave« kao železnica, koja je opet bas tih godina prvi put prosla Banijom. Bili smo oduševljeni i opsenuti bioskopskom éarolijom. Skupljao sam sve krajcare veé za buduéu godinu i bio veoma nesretan u ocekivanju bioskopa i cirkusa. Divno! Kakove pesme? Kakovi romani? Bioskop! Zive slike! Film! .., Zar sve ovo da ostane bez uticaja ili posve izgubljeno? Nemoguée! Taj mali deo iz detinjstva bilo je potrebno spomenuti, pošto je on zaslužan u stvaranju zenitizma i zenitisticke poezije. Nisam doduše još bio u Parizu, kao ostali nametljivi »učenici pariske škole«, pa da bi tamo tek »otkrio«, kako je film nova umetnost i moguénost velikih koncepcija. (Znam da su ti isti, pre nego su bili u Parizu, prezirali film.) Otkrio sam ga sâm u svojoj duši, svojim instinktom, na balkanskoj kori zemlje, najpre u krvavoj kolevci Baniji, a onda u zagrebackom starom »Edison-kinu«, gde sam bio frapiran engleskim filmom »Hamleta« i ruskim nezaboravljenim filmom »Živi leš« od Tolstoja. To je bilo dosta i odsudno. Neposredno pre i poéetkom svetskoga rata, bio sam duboko übeden o nadmoéi filraske obulivatnosti, kao i danas što sam übeđen, da se nova umetnost niposto ne može stvarati van velike osnove filmske sîmultanosti. Ta filmska simultanost znaci: jednovremena, ritmicka koncentracija vremena, prostora i raznovrsnih dogođaja, bez obzira na njihovu prividnu nelogicnost. Ekonomija tehnickih sredstava i bogatstvo ucinka, Pod uticajem filma napisao sam i neku filmsku dramu za scenu godine 1915., ali sve dogodaje i cinove nisam mogao strpati u scenski okvir po poznatim zakonima i pravilima. Tada sam najjače osetio beskrajnu zabludu skučenih principa u umetnosti i podređenost pozorišta filmu. Isto sam osetio kad sam pisao prve sonete u školskim klupama. A negde 1918. ili 1919. godine prisilno sam odveo jednog mladog pesnika u »Metropol-kino«, neka vidi Strindbergovu dramu »Opojnost« s velikom glumicom Astom Nilzen, rekavši mu; »divno, ovo nikad nije moguée ni izvesti ni doživeti u pozorištu«. Nekoliko dana posle, prezreo me taj mali pesnik i mnogo drugih dugokosih stihotvoraca, onda radi filma kao i danas radi zenitizma. To je bilo još onda, kada je i ostalo drustvo trpalo film u poslednju kategoriju i zabavu poniža-

vajućeg ranga. Onda, kacl se Шо u kinematograf kradom »da me niko ne vidi«, isto kao sto se danas čita časopis »Zenit«. Za našu malovarošku inteligenciju značilo je to najmanje potop. X,, nije davno otkako je film postao nčitelj sviju pozorista u svetu i otkako vrši svoj neosporni uticaj u novoj umetnosti a naročito u novoj poeziji. Slična je budućnost zenitizma. I nije daleko, kada će se pozorišta i crkve pretvoriti u kinematografe (što će značiti ogroman progrès!) ili treba što pre da postanu zeniteumi za zenitističke zborove. Posmatrajući i doživljujući tako izrazite paradokse života, te brzu izmenu crnoga i beloga posraatrajući film kao jedini opšti kolektivni izraz savremenog života posmatrajnći gladnu gomilu koja halapljivo guta brzu i nelogičnu jurnjavu nepovratnih živih slika, uverio sam se o postojanju jedne slikarske i neosporno za sada najvise filmske vitalnosti u celokupnoj umetnosti. Ponovo naglašavam, da je film stvarno seine zonitističke poezije, niposto ne ma koji drugi evropski pokret a najmanje futurizam. Ta greška se neizbeživo čini, prvo, radi vlastitog prekomernog podcenjivanja, pošto su naši predšasnici dosada bili i jesu u inferiornom položaju prema Evropi drugo, radi posvemašnjeg neznanja i nepoznavanja predmeta o kome se vrlo često govori. (Futurizam je zaslužau izdanak jedne prezasićene i stare evropsko-buržujske kulture, kojom je i naša zemlja dovoljno opskrbljena. Zenitizam i futurizam, u najvećem delu kao i ekspresionizam i ostali »izmi«, sasvim su neprijateljski opreeni.) Dalje: film je najuspešnije degradirao simboliku i astralnu i bestelesnu metafiziku u umetnosti, koja je dovela nemački ekspresionizam rano u slepo crevo. Film je napokon oživotvorio onu vecitu slepačku cežnju: oh, da mi je vîdetî! I doista: viđe se čudesa nove konstruktivne epohe rada vide se ruske stepe dobrih mužika i americke farme slavnih kauboja vide se zavicaji plavih tica Himalaja i divlji plesovi crnackih plemena u Africi vide se vanumne nemoguénosti akrobatike i divni paradoksi vremena vide se nigde neviđeni izrazi čovekovog bola na lieu jednog od genialnih recimo K. Fajta i vide se proleterski genialni caplinizmi! Vide se čak i tekuće magme na bregovitoj glavi sunca i sve, sve što si čovek gomile jedva može i zamisliti. Havešću samo jedan primer filrnskog žurnalizma i najočiglednije njegove simultanosti. U vezi s njime spominjem, kako nikoga nisam cuo, da ga zenitisticki elementi u dnevnicima smetaju (pošto ih uopšte niko i ne zapaža!) i ako sam zato nebrojeno puta slusao i pročitao, da je zenitizam u umetnosti odnosno poeziji glupost, psihopatološka pojava ili najmanje ncrazumljiv. Ni jedan trgoveie, a kamo li koji univerzitetski profesorcié, esteta, nije na pr. nikada našao u svakodnevnim telegramima, koji se brzo nižu jedan iza drugoga, ništa abnormalnog niti idiotskog. Šta vise! Bas ti telegrami su najbolja ilustracija zenitistickog realiteta i savremenosti. Napr. telegrami od 28. februara 1928. iz jednog americkog dnevnika to najbolje pokazuju, i ja ih ostavljam netaknute bas onakove, kako siede: TELEGRAMI Moskva. _Pukovnik Svejevski, koji je bio optužen radi zavere protiv života sovjetskogr premijera Nikolaja Lenjina, danas je od Vrhovnog Suda osuđen na smrt. Njujork. Strajk 80.000 radnika manufakturnih tvormca završen je danas sporazumom između nameštenika i poslodavaca. Vašlnßton. ü Senatu je upućen apel na Predsednika Hardinga da pomogne uciniti kraj jalovoj i besciljnoj borbi koja se razvila oko projekta za subveneiju trgovackoj mornarici i koja preti da sadašnji Senat onesposobi za bilo koju pozitivnu akeiju. Pariz. Francuski vojni vođi proučavaju nove drastiene mere koje bi se imale zavesti u Ruru. Filadetfija. lz ovdašnje duševne bolnice danas je izašao »na privremeno odsustvo« Henri Tav, poznati milioner koji je pred više godina übio zavodioca svoje žene. Njemu je dozvoljeno odsustvo od 10 dana da pohodi staricu majku. koja zivl u Pitsburgu.