Zenit

БАРБАРОГЕНИЈЕ

Moja нова песма je бесна муња матере сунца Сав обруч земље je горући екватор Хеј откуда ви зраци побуне марсове? Моји су осећаји отупели за обичне љубави људске Та чија се то мржња укочила под мојим погледом? Моја су плећа преуска за бунтовые валове нових планета Мада поносан љубим једну једину жену Авај Само сам нов земаљски човек старог невремена. Лако je вама лака марсова телеса Ви можете падати и ломити крила колико вам драго Ви можете у слободи да се уздигнете Ja? Ja несмем ни да поклекнем А камо ли пасти на овој планети. Још дивљачки сам везан и не могу да се пропнем Ах дивље би да рикнем у планине балканског континента Зверски ухваћен у лисичине истока и запада Jaoj О ви марсове бедевије и сулуди фантоми И ви ждралови раскринкане европске венере Ви не знате за грчеве ове тужне једном прегажене земље Ви ни не слутите проклете турске меридијане Ваша су браћа узалуд локала младу балканску крв Нека на многаја љета: ваша мржња и моја љубав Наша je застава данас небо Moja je отаубина одвајкада земља. И још ћемо ce вијугати на боговским вешалима Аман Али нове болове осветиће барбарогеније.

ЉУБОМИР МИЦИЋ

Београд