Zenit

Све што сам y пређашњем писму рекао, нажалост, истива je. Требало би да наведем мноштво ногица, да расветлим критику, која не гледа ствар баш сасвим изблиза, Али част „надреализма“ већ припада г. Бретону. Честитам вам дрзги другови дневннх критика и малих часописз. Вама свака част ! Г. Бретон помокрио je своју вереницу, ми је нећемо више. Нека му буде реч „надреализам“ и нека га срећа прати y брачној постељи супружн ка. Убеђени смо, да г. неће направити деце. Али наша злосрећна авантура није тако тешка, пошго ce je г. Бретон дао завесги једном речи. Моја теорија лиризма, од које je једно поглавље прогутао и Г. Брегон једино које je ван сумње познавао највише га je довело до тога, да ce церека само једним углом својих усана. О осталом, он није ништа ни мислио. Моја теорија панлиризма, остаје слободна. A што ce тиче битностн и превирања y новој псезији, авангура je још забаваија. Г. Бретон заметио je y свим делима само нгколико аспеката, да би од њих направио једну чинзју смрдљиве рибе. Али мој сиромашни господине, објављено дело, то прупзда прошлости. To je једна преваљена етапа, ватра која ce гаси y логору. Сагурно je, ви ћете увек бити y задоцнењу за један добар дан. Ми мн пуштамо теглећу марву надрсализма, да почива y свзм мрииавом леглу и y својој муци. Ми ce играмо на покретном асфзлту, убрззног покрега.

Paul DERMÉE

Paris

P. S. И тo није све. Постоји још један „надреализам“ Г. Ивана Гола, познатог камелеона свих нових пакрега. Покушаћемо y наредном броју, да откријемо папке његовог надрезлизма y зенитизму.

Љ. M.

Et ce n’ est pas tout, Il existe encore un „surréalisme“ de M. Ivan Goll, qui est connu comme un caméléon toute mouvements modernes. Dans le mumero prochaine, nous essayerons decouvrir les ongles de son „surréalisme“ dans le zenitisme!

Lioubomir MITZITCH

МАКРОСКОП

У Бугарској

У Бугарској Последња свеска борбеног бугарског часописа „Пламка“, доноси спев Геа Милева „Септембзр“, који ce односи на трагичну судбану угушене бугарске револуције, y септембру прошле године. Сем тога, налази ce и један чланак „Луначарски и Пролеткулт“ од Љубомира Мицића, преведен из књиге „Пролеткулт“, која je летос објављена на српском језику.

У истој свесци, поводом ковфискоиањз „Пламка“ од Цапковљеве полиције, пише и ово: „Ззбрањено je да ce говори, да ce мисли, да ce чита, a најжалосније и да ce живе. Хладнокрвно ce посиже за човечјим живогом. Немају прзво да живе они, који не говоре исто, шго говори напр. Г. генерал Русев ; или они који не мисле исто онако, како мисли напр. Г. министар председник; или они који не мисле исто тако, како пише напр. Г. професор Н. Милев“ и т. д. „Пламк“ бележи и „Панику под сунцем“ од Бранка Ве Пољанскога. ■ У часопису „Златорог“ пише Бoрiс Јоцов о савременој чeшкој литератури. Онај исти, који je написао студију „О најновијој српској лирици“, прошле године. Између осталога замећује, да на савремену чешку левицу врши утицај „србохрватски“ зенитизам. Е па фала му и зато! Нека ce зна!

У Немачкој

У Немачкој Великi берлинскi дневник „Der Deutsche“, позвао je на своју годишњу фалмску анкету Г. Г. Љубомира Мицића и Бранка Ве Пољанскога. Сем тога, исти лист бележи последњу појаву „Зенита“, за кога вели, да je доиста данас једини часопис y свету, који редовно штампа прилоге y свим језицима, својих сарадника ма где становали иа овој земљи. Надаље вели, часопис je уређиван „vom jungen Feurkopf“ Љубомир Мицић. ■ Месеца новембра о. г., y берлинском драмском позоришtу, доживео je екс-зенитиста Иван Гол премијеру свога „Метузалема“. У том моменту, шлагв рт му je био „надреализам“, који je међутим још y 14. свесци „Зенита“ 1922. г, нашао места под насловом „Надреализам и алогика нове драме“. (Баш су малерозни ови београдски епигони!) Целокупна берлинска критика грдила je аутора и управу позоришта, речником, за кога радо верујем, да не би био могућ ни y нашој штампн. „Мегузалем" je после једног јединог приказивања морао да буде скинут са репертоара, иако je режија драмског позоришта забележила великих успеха, ■ После несрећног неуспеха „Метузалема“, одмах ce je појавила друга премијера младог немачког песника Берхтолда Брехта. Критика je била срдачнија и подељена поводои приказивања његове сензационалне драме „Гуштере“. Аутор би ce био срећно још извукао, да није настао велики скандал око стихова Артура Рембоа. До те првокласве сензације дошло je овако: на сцени, која je y даном часу библиотека за посуђивање књига, говоре ce и стихови Артура Рембоа. Одмах je то примећено са неколико страна. Херварт Валден тврди и доказује, да je то плагијат. Брехт ce међутим брани, да су спорни стихови цитат, али да наводнике није могуће назначити на сцени. Долази y помоћ управа позоришта (али ce незна коме помаже !) a исто тако немачки преводилац Рембоз, Ханс