Zenit

Варварску кајгану

Испићемо девет акова звезда И појести хиљаду вагона српскога неба Ако балканске очи не искљују мозак западне културе Ако источне дуге не полочу евроиену крв. Шта ће нам само крв Сама крв je напас т А напаст je свима геније. Да У чнстој крви утопићемо очн ваших водених ид.ја На жару нашег погледа пржмћемо генијалне мозгове ВАРВАРСКУ КАЈГАНУ Иде барбарогеније Луди зенитиста барбарогенкје Барбарогеније: дивна слиха и прилика бурне пом исли Барбарогеније: спасоносни пилот варварских идеоплана.

Љубомир МИЦИЋ

Београд

Сахрана

Госпођице Васивно, Изволите прикати и овом приликом, Изјаву мог нарочитог поштоааньа... Од шамара свакидашњкце Умрле су без тестамента Моје визије наранџасто плаве. Очи неба су биле гараве Кад сам сахрањввао их уз песму: Леле, дуње ранке! Људи су изгедали као пикавци А сунце као проститутка Kojoj je неко опалио шамар... Осмеси тренутака сивих Играли су ту- степ. У нарочито опсежном говору Истакао сам Симпатичкнх покојника делатност и врлине.

Драгутин Марић

- Београд

НОВИ РИТАМ ПО КАЛДРМИ

У касну ноћ ћy заврисвути. Затрешћу нагнути фењер. Мрак. Тајна грчи моје руке. Била je ноћ. Снег je завејаво. Стојао сам на раскршћу живота Пут je био смрзнут и клизав. Ноге коцкара су пропадзле у лед, Полако су се будила звезде сазнања. (Знзјте да не уздишем за месецом) То je ноћ почетка и краја. Вёчита ноћ анти-анти-анти-свега. Улице старог Нирнберга су труле. Једно старо позориште. Кулисе мокре од суза. Мир меланхолија балавсст. Човек умире. Тако je било кад син рода Изрављева пољуби Дете бачено са спартанских гора Во вјеки вјеков у прошлости. Облаци лете ко сиве стене. Са њих се смеје каменитим смехом бог. Још ме боле силне и бескокачне сузе. Још ми својом крвљу месец љуби зенице. О! кад ће проћи ноћ? О! кад ће доћи оздрављење? Још моја свест сагорева жар творннце. Полуге ce пропињу. Једна ми дира душу. Морфиј капље. Ja мрем. Готски храмови? Још ме стежу. И после свега—иза бола за нову симетрију Долази нови рнтам по калдрми. Са неба зазвони труба предке. Цркве се кренуше четвероношке у гимназије Ха—ме узбрасмо пролетајуће метеоре него 3 ук точкова небеских двоколица. Са земље пустите конопац од Келуђерсках манги ja у црнвну смрти. Оздрављење долази. У сунчавом сјају здравља купаемо се ja и Христос У зори живота сахранксмо мртвог Буду. Мирно се купам. Централно грејање ме греје ; , У заносу страсно планах над симетријом новог града Рафаел није знао шта je симетрија. Чекам да ме натакну на стожер. То je мој најдиваији трену гакЧекам смрт. Бациће ме у котао да Мотор брже хуји

Војислав АВАКУМОВИЋ

Београд

У ШТАМПИ ТУИ од Бра н к а 6 Е Ве По љ а и с к ога