Zenit

закои сликарске конструкције. Тада ce заогрће питање композицнје y још већм м тамнвји мрак, и пут ка „nervus rerum“ остаје збзидан. Конзекветно рукоеођење основннх са испитквањем и применсш њихових уиутрашњкх скла, дакле уопште укушрашња шачка гледишша , прва ja и неопходан услов аастрактне уметности. Чини мк ce, да би било данас време, да и y познтивним зеаносткма заузмемо такав став према „природи “ и према „човеку“ као делу „природе“, и да би ce могао избећи многи ћорсокак, путем унушрашње вредносши. На овом ce путу склања уметност и наука од једностравих спетјализицмја, које су са собом морале понети једио фатално расипање (19, столеће) и које je дошло већ y запрашеној мери, ка изгубљеном јединстзу, аошто сем спољнвх чаура скриаа y себи и унутрашњих снајга. Ова изгубљена унутрашња веза y свнм световима, расоарчаност ових светова, стопиће ce y једно и преобразити: спољне разлике уеутрашње једанство. Уметност, пошла je оутем пионира и може ce предиоставити, да je започет велики период апстрактне уметностн, да je начелни иреокрет y историји уметности један од најважакјих почетака духовног ореокрета, кога сам ja своједобно назвао епохох Великог Духовког. (С оригиналног рукописа превела Нина-Нај)

Василије КАНДИНСКИ

БАРБАРСТВО КАО КУЛТУРА

зенитистима целога света Није реч о барбарству каквог су га схватали Јелини, Кинези и Немци; како га схватају споксјно-кутурне даме (макар бнле н фенимитскиње), нита како га схватају суптилни духови y папучама Гувернера Банке и шефа инквизицвје. Ни|е реч ни о примивитизму, ни о анapxизму. И не мисли ce о „ неком пркроди“, како |е сентименталксао декадент Русо; нитн о распојасаности, ко|у сањају блгсави песници ш револуцнонари под кафанскиж столом. Није ово ни „Umwertung aller Werte“ Јер je свеједно: вдели ce ногама вли главом. Једном речју, не мисли ce овде на барбарство као на антиаод културе, већ на барбарство као културу, као оздрављење културе. Такво барбарство je неисцрана вечно поджлађујућа кнјекцвја чистоте, стална дезввфекција убуђалвх простора и слгжгризовање усиреног духа. Нада све, барбарство ]е наше, неутољива жеђ за демаскирањем, за потауним демаскирањем, ма зато и лице своје рођено морали здерати. Као такво, барбарство ]е, услед културе једна основка рсволуција, захлета буна противсввх осеудореволуција. Да би ce пак могло демасквратн (и себе и другог) тотребео |е моћи владати OHiM што ce има (io не значи бити свега свестак). Нужно je дакле, не бити роб, што нстовремено код барбара значи и ке бити тиранин. Барбари пре свега нису културтрегере всћ ствараоци културе, и y односу према њој стоје као творцн према делима, a не као културтрегери према својим хозентрегерима (Објашњење непримећене акробатије: аатибарбарска култура je само срество и страх да гаће не спадну). . , Изнад релативног појма, добра и зла , ми верујшо да je човек y дну себе добар, т. ј. сваки гест учвњен апсолутао слободно, сасваж независно, ни y чаје, већ y своје мме, бољи je од целе намуцкане слободе која иузи. To je прафилозофија чистог ностојања и y исто времо једна етика несавладљввог бунта оротав свих лажнах етикета; етика оних који ништа He поштују à priori a при томе су кротки и добри. Ми y тoме валазимо праву аристократију; аристократвју која никоме не смета, истодобво индившдуалистичку и Ми смо осетили, видели, напипали да je та т. зв. култура, та антибарбарска култура прогресивна саио pro forma, да ce њоме примитизам није дестиловао, већ csmo маскирао да би ce што несметавије било đe facto антикултурниж. У човечјем je нагону да ce што брижљввије маскира, сакрије, јер je човека страх вадети себе голог. Није дакле ннмало парадоксално, још мање немогуће кроз културу доћи до барбарства, јер баш то, заачи ве одрећи ce културе а не бити њена жртва« С једне крајњи идеализам, с другс основно братски ннхилизам. Почетак свој тражити идући напред. Недавао je Еврооа вриштала од милитарнстичких експедиција: Берлин полудео, Париз бљује од закоса, Москва раздире сво|е груди. За све то време ћелава култура y вариетеима и сшшнима играла је шаха, дајући на коцку армаје невиних. Победе и порази на фронтовмма били-су само узроца повећању оргија. Да су бар, ти оргшјаши, смели признати себи и другима.... . Свуда ce шепури денди, та| псеудоаристократа, тај смрдљиви цвет украдене култур . Свуда на свакомс аесту по једна пиљарица савести, по једиа мењачница лажи ? по једна