Zenit

Становиште није било одвише компликовано, и ja сам прешао ове фазе: 1) у зенитизму ипак има „нешто“. 2) зенитизам постаје ми близак. 3) у зенитизму има много доброга. 4) ja сам зенитиста! Почео сам да пишем зенитистички. Требало je доста труда, док сам успео да пишем зенитистички! Верујте, није зенитизам тако далек, као што се чини! И баш зато, што je зенитизам врло близу нас, људи прелазе преко њега, верујући да je у даљини! Тај факат, да сам се ja пребацио у зенитистички фронт, унео je забуну међу моју родбину и пријатеље. Несумњиво разочарење, јер сам био испуњавао све добре наде да постанем „уважено лице“. Галама, протести, непријатности са свих страна и на свима линијама. A раније ? „Боже, што je паметан“! говориле су старе госпође за мене. „Пише као професор“! Отац je са поносом показивао моје штампане радове, и о њима се водила дебата у читаоници, заједно са разговорима о скупоћи и политици. Једна госпођица бесно je засиктала, и три пута ударила по песку петом своје шими-ципелице: „Ja не ћy, не ћу да ви тако пишете“! Уверавам вас најискреније, да нисам имао, и немам никакве, ни материјалне ни „моралне" користи, што сам постао зенитиста. Наишао сам свуда на непријатности, и у оним круговима који се обично називају „најближи“. Уза све узбуне које су се биле подигле и стишале, кроз завесе антагонизма и сада продире забринут поглед моје мајке и негодовање очево. (Отац више не носи моје радове на читање у читаоницу !) Али ja сам постао туп за грађанске части. Дубоко сам свестан инфериорности публике. (Хоћете ли веровати, да један осамљени појединац у Парагвају, други осамљени појединац на Рту Добре Наде и трећи осамљени поједипац на Тибету, и многи други расејани и изоловани појединци у међусобном астралном контакту сачињавају гомилу исто тако „реалну“ као и оне стотине људи окупљених на некој скупшгини? Такве појединце треба узети не сепаратно, него као целину, јер сваки поседује сва својства гомиле.) Зенитизам je природна потреба новога духа, као што je телу потребно спавати, јести и радити без обзира на све обзире. Одкуда жуч због зенитизма? Тражите од једног дебељаковића стотинуипедесет кила тешког, да се попне на црквену јабуку; тражите, да опатица подигне сукње до пупка на корсу сигурно не ћете успети! Да постанете акробата не смете бити дебели, да сте слободни у својој аморалности и наги у свом моралу не смете бити опатица. (Не треба узети буквално: подигнути сукње до пупка! Тиме je само изражено, колико je однос компликован, jep од опатице не ћете дочекати отворену и јавну аморалност.) Овакви одговори мене више за-

година Vi _ ЗЕНИТ број 38