Zenit

О зенитизму први пут сам чуо да je то антиуметност. Сећам се: беше ноћ под кишом и железничка станица пуна света. Друг ми је један причао да je по зенитизму уметност сам живот. Нисам се изненадио али, признајем, било ми je неугодно. Како су ме у исто време интересовале многе „животне ситнице“ ja сам и заборавио на тај покрет. Да, мало доцније, опет случајно дознам о њему joш нешто: овога пута са извора. Осетих збиља један немилосрдан напад на „лепу уметност“ и да не беше савестан мој божански ђаво, да не осетих у зенитизму истински и судбоносан револт ко зна можда се више у опште не бих њиме интересовао. Десило се противно: на моју еволуцију утицао je у првом реду зенитизам. То сам признавао и себи и другима, чак и онда кад нисам ни помишљао на сарадњу са зенитистима. Све у зенитизму пратио сам врло слободно и суверено; као и увек, нисам ни једно рекла-казала примио пре него што ja сам кажем да или не. Како сам уз то имао много широкогрудости то сам осетио да се у зенитизму може врло лако изразити оно најелементарније у модерноме духу, управо оно чиме je тај дух условљен револуција Све зенитистичке „догме“ схватио сам само као колективну дисциплину да би револуција била што вeћa и као такве примио, задржавајући при томе своју индивидуалну слободу. Игнорисање сваке дисциплине, сваког правила, није у ствари револуција, као што није револуција ни апсолутно покоравање једној идеји. За ме je револуција најидеалнија, највиша тачка. Она може имати компромиса само са љубављу. Иначе je калуђерица на чијој кичми свира ђаво. Место пута сам осетио да су слобода и револуција једно исто. Нарочито онда када су ту љубав и савест. Зенитизму сам казао амин онда када сам осетио да ћу у њему видети синтезу свих бунтовних изама; да ћу у њему моћи помирити своју вечну савест, пијану љубав и прапатолошку револуцију и убеђење да je само антикапитализам социалан. То je моја истинска естетика. Све појмове развалио сам, оптимизам je порнографија. Ипак за моју радост и смех небо je џезбенд, jep негде постоји револвер. Жао ми je што овом приликом за јубилеј нисам способам за бучне честитке „Зениту“ и зенитизму. (Очајање je моје прогутана експлозија: само на неком дезесперату могао бих сеизмографски бележити своје потресе и таласе.) Знам да je ехо мојих мисли поздрав Зениту. Зенит je највиши, Зенит je најдубљи Живео „Зенит“! Зенитизам je универзална револуција слободног духа Живео зенитизам! Зенитисти су пре свега добри другови Живели зенитисти! 23 децембар 1925. Београд.

Риста РАТКОВИЋ

Београд

année VI _ ZENIT numéro 38