Zenit

ФИЛМ ЈЕДНОГ КЊИЖЕВНОГ ПОКРЕТА И ЈЕДНЕ ДУХОВНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

пет година под игом „лудости“ и барбарогенија

1918. Србија се пропиње из мучнога рата као троглава аждаја: С.Х.С. Ha једној страни омамљени победници, на другој страни престрављени побеђени. Обе стране су у знаку лажне љубави и притајене мржње. Има и дубљих разлога за обоје. У књижевности новинарски фељтонизам. Код победника национални, код побеђених патетични и лажно социални. Обе стране дубоко верују у своју гениалност. Талас руске револуције ... 1919. У животу, сем шибера и ратних богаташа, на свачијем лицу поратни грчеви. Све што мрзи Србе и Србију постаје „бољшевик“. Као ватра и уље, мешају се победа и пораз у једној држави. То ce je звало југословенство. Један глумац племићског порекла, доцнији хрватски драмагичар шверцује из Загреба маст у Беч као што чине и остале хиљаде померених савести. Успут сарађује у „ Пламену “, часопису препеване маџарске „револуције“ и гениалне домобранске књижевности. Такав je био менталитет, такав je био извор „хрватскога ритма“. Уметност као стварање ни не мисли на живот. Оно што се криумчари под тим именом, заудара на гњило, увенуло воће, из прошлога столећа. Bepyje се тек, у неко jyгословенско месијанство, и ако под маском лажи и самосвесне обмане: „Савременик", „Књижевни Југ“, „Њива“. Неколико свезака берлинског „DerSturm-а“ јавља се у хрватском издању А. Б. Шимића, под преведеним написом „Вијавица“ a доцније „Јуриш“. У Београду, „Српски Књижевни Гласник “, заузима стару позу југословенског Краљевића Марка, али овај пут, као жаба на сувом. У Новом Саду, „Дан“ поздравља нову поезију Љубомира Мицића, која je била позитиван докуменат песничких тежња Милоша Црњанскога, који протествује што je Мицић испевао песму „Ave Petar Imperator". To je време када се први пут скромно јавља прва независна поезија у знаку слутња и мелодичног лиризма. (Љубомир Мицић: Ритми мојих слутња.) То се називало тада експресионизмом и „ултрамодерним“. Налазило се, да je чисти лиризам болеет и да се треба вратити старим и освештаним „садржајима“ и формама. Али, младост ипак напредује. Готово без отпора и запрека иснуњава празнину, коју су оставили за собом свилени сонети Јована Дучића и прободене музе Владимира Назора.

année VI ZENIT numéro 38