Zenit

Хеј Словени

Колика радост Бели снегови падају y планини моје душе Вејавице сметови Голема душа големе планине барбарогенија Хеј Словени Некад су ваши бркови били исукани јатагани A ваше верне жене биле су двоцевке кубуре У давнини људождери Увек крвопије Од искона наша песма je смртоносна љубав Триста му громова Само напред Нек cвуда лудо брекћу наше револуције Да осете и богови мртваци Како љуто пеку старе ране У новим грудима варварских поколења ! 1925.

Љубомир МИЦИЋ

Београд.

ПАПАГАЈ И МОНОПОЛ „ХРВАТСКА КУЛТУРА“

„Срби су добар народ али само да гину, a ми Хрвати имамо да створимо културу“. Ha ово, зенитистички одговор министру просвете г. Стјепану Радићу:

„хоћемо да останемо Европејци. макар y и последњо j Клупи европске цивилизације “ („Обзор“ 13. априла 1923.) Пpe смо били авангарда европске културе, a capa настоје да будемо аријегарда балканске некултуре“ (Вођ хрватскога народа 1923). Можда немају свести жутокљуни папагаји да су аутомати без воље и аутодисциплине. Сигурно немају свести о томе, да аутоматски т. ј. не својевољно, без духа-душе врше становите функције, које не резултирају из субјекта него су само механичке последице спољњих објеката. Па кад има таквих животиња „ниже врсте“ (веран сам научном речнику!) које нису свесне, да аутоматски изговарају научене речи, односно мисли сваке околине y којој дуље времена живе, онда je разумљиво, да такав тип мора постојати y далеко развијенијој мери међу животињама „више врсте“ нпр. код човека или међу људима. Папагај сигурно не говори зато, што мора да говори нагонски или има нешто да каже. Он говори зато, што je његов „говор“ само аутоматска последица нечије околине и нечије дресуре.

година VI ЗЕНИТ број 39