Zenit

ЈЕДНО ИЗГУБЉЕНО ПИСМО

„ Београд, 2. јуна 1925. Југословенско-енглеском Клубу Београд. Пригодом конференције Г. Владимира Скерлића о новој поезајип y Вашем цењеном клубу , изјавила je госпођа Исидора Секулић , да су cвa документа светске штамие о успеху и одјеку зенитистичког покрета y свету тек последица неке организације, па чак да сам ja то ucтo госпођи Секулић и сам неком приликом признао. Поводом споменуте примедбе, слободан сам овим путем саопштити свима онима који су тој конференцији прасуствовал и, da je изјава госпође Секулић, довољво малициозна, могла да падне због незнања и због посвемашње необавештености a дa je то преслаб аргуменит против једне непобитне и јасне чињенице. Најзад, најодлучније поричем, да би у горњем смислу икада и ма коме могао дати горе поменуто признање о постојању било какве, макар и измишљене организације, јер je таква подвала без икакве реалне основе. Зенитисти нису чланови никаквих друштава за узајамно хвалење, какав je свакодневни обичај код наших непријатеља y њиховој отаџбини. С поштовањем

Љубомир Мицић“

П. С. Прошло je од тада скоро годину дана. Али госпођа Секулић ни y тој години није прогледала својим очима. Њезине очи су библиотеке. Истина, Исидора Секулић je покровитељ и књижевни патрон многих наших епигона. Али зато „одвратно je спомињати име Барбиса y вези са ЗЕНИТОМ !“ To je нова мудрост Исидоре Секулић. Шта ћемо госпођо. Није довољно подрезати само стару косу. Треба и те како подрезати стару памет, па макар ce исцедила кринолина Baшe књишке садржине. Ви пишете: „Нема идеала“. Ми Вам одговарамо: ако немате идеала и ако сте слепи па не видите идеале много веће и много замашније које ваш штамани ум не може уопште ни да до хвати, не лажите саму себе, не обмањујте ову полуписмену земљу Вашим „знањем“, јер има и таквих, који Вам верују. Ви пишете: „Изгубили смо жеђ за вредностима, па и осећање за оцену вредности “ . Лепо je то признање госпођо. Врло лепо признање испред свих оних, y чије име сте то тако смионо написали. И баш y име тога признања требали би што пре да престанете писати уопште, пошто би то била логична последица Ваших дубоких спознања. Јер најзад, Вас чак ни један Скерлић није признавао па шта хоћете онда y оној књижевности, која je само мала кћи великога оца Јована Скерлића ? Ето „Нема идеала“.